Стармали

178 „СТАРМАЛИ" БР. 23. ЗА 1889. ■Фвввввв<.в<>в^?ввввввв©в5©СвГв<Јв<?в<?6ввф«?врвв&!?ввв<>вч-9<?ввв^?ввв?>в««^ввв<)С

Јер без жене стрмо иде кшефт. Ожените л' с', спашени сте тиме" Како? „Тако. Ви Бугарску брзо Препишите на женино име, Ту сам ноту и ја мор о свират', Кад сам лани хтео банкротират'. — л—

„Чујете ли?" „Чујете ли ви, српски родитељи?!" (Бум!) „Чујете ли ви, српски добротвори, фундатори, Саво Вуковићу и др.?!" (Бумбалатабум!) ћуте, — сигурно не чују. Чујеш ли ти, високо маџарско министарство ? (То питање, до душе, није стављено, — али внсоко министарство ипак ће бити тако добро, пак ће чути.) А шта би се то као могло чути? Не зеам; ја доле непотписани био саа оаомад на Клиси и чуо сам само да онде српска деца плачу. Ваљда су читали и да српско друштво у Новоме Саду стоји на прагу велике оиасности." То неће бити; јер мала деца ни на Клиси још нису дозрела до какве страсне уви- или неуви-^азности. Ови, натицврци, плачу, што им неко одводи драгу учитељицу, која им је постала мила као друга мајка, па сад мисле, да се удала, па ће сад имати своје рођеније деце, а њих ће заборавити. Деца ка' деца. Али дубоко уздишу и дечији родитељи: није њима до тога, што је њихова учитељица имала „врло Ш®ДЖЗШ1?ЖЖ. Први пут у лову. (Пола шале, иола збиље) (прича Др. КАЗБУЛБУЦ.) Госиодин Милан није, до душе, био бог зна какав ловџија, али је знао о лову тако много и тако истинито кричати, да би еваки могао уверен бити, е он зна осим свога лепог срнског говора јопг и „ ЈадегШет." Госаодин Андра опет беше страстан ловац. Волио је истина и п иитоме и залогаје, али ако је само време дошло лову, онда га ни печено прасе не би могло задржати код куће (особито ако није било за њега печено). Госиодин Милош био је старешина ова два господина, што му се већ и на гојазном трбуху видети могло; а сва тројица припадаху оној врсти чиновништва, од кога зазире и трговац и путник, јер ова госнода имају ненопуларан обичај, да турају свој нос у све и сва! Моја маленкост пак имала је срећу са више реченом господом на једној станици неколико годиница заједнички и братчнски проживети, и ево ме данас, да вам по неку цртицу из тога мога живовања опишем. Кога буде занимала, тај ће је са задовољством прочитати, а кога не буде интересовала, тај нека је са незадовољством — прочита.

добру" сведоџбу, те је тиме пред очима „Брапиковог" извештача постала „најлошија", — него им је што су осетили за њена кратка учитељевања неки свежи напредни ваздух у св)јој школи, — а и стручни људи веле, да је ова учитељица показала неочекиван успех; па сад та опробана снага одлази у Н. Сад, да је онда српски лист дочека са титулом „најлошија". Чујеш ли ти Песталоцијо, чујеш ли Бабо Натошевићу! ако чујете реците нам шта вреди више, или опробана практична изврсност, или одлична сведоџба, која више пута уме да нас љуто омахне. Чујете ли ви, младе учитељице наше, које нисте стекле одличне сведоџбе, чујете ли да се трудом и савесношћу може накнадити, што у сведоџби можда и неправично мањка, па да се тај труд и та савесност награђују, — чујете ли то, па хоће ли вас тај при\1ер поразити, или ће вас оарепати и подтгаћи ! Чујете ли ви, драге сестрнце, којз сге имале китњастије сведоџ5е од гђце Мллићеве, чујете ла да је сад опет упражњено место на К јиси , а са Класе да се тако лако долази и на веће шгације, чујеге ли и је ли вам крчво ако и ви потгеиено пођзге са мањега на вигпе? Чујете ли ви Херувами и Серафтма, да је српско друшгво, не због чега другог, взћ зг то „на прагу велике опасности," шго су Нтзосађгаа изабрали добру и онробазу учитељицу? и рециге нам, зар Срби не уму писати без жучи и огорченозга, и азо јз воме српском листу који и)бор неправ, зар се извешгај о томе мора иоверитз бат брагу неиз1ра1е учлгељчце, који у болу своме не уме да се модери,»а, већ гугајућ' сузе своје сипа жуч и јед на сзе, шго му у том пароксизму на очи изађе. У нашој малој колонији пису се мзгле велике ства ри догађати, те тако прелазам преко нашег тадаша.зг дневног реда, који се састојао из мчло рад1 а д >стл бесаосличарења , те хоћу да вам причам, како сам и ја, једаред у моме веку, први пут, а верујте и последња цуг, ишао у лов на — литце! 4 Беше мала ада изнад места, у коме смо жнвели, а на тој ади пасло стадо, а у тог стада бало млека, а у нас четворо било глади, еле често смо обилазила овч^ра и његово стадо. — Знате, онако на брзо сварено млеко, па хлебац надробљен унутра, па за тим млада сира, са луком и који гутљај мученице, — хе, да се то већ животарити! — Једног јутра поранио дечко овчарез, да јави нашем Нимроду, г. Андри, е је видео лисицу, како се кроз шибље провлачи. Госп. Андра сав се узверио! Ззцг, пагку, шљуку и по неку препелицу донео је често кући, али лисицу, помислите само: лисицу!! Брже боље алармира дебелога г. Милоша, и друга г. Милана па и мепе, те у брзо нареди као неку врсту хајке. Ја сам чешће са њима одлазио до оближње шумице, кад су на зечеве ишли, али док су се они (па и сам дебели г. Милош) преко врљика и кукурузовињака мотали за каквии брзоногим зеканом, ја сам рахатно у најдебљем хладу лешкао, и премишљао : како могу људи здрави паметни, да се утркују са зецом ?!