Стармали

257 „СТАРМАЈШ" БР. 32. ЗА 1889.

(Та би штедња грешна била), Већ да ти се благо проспе, Да ти бла^о тамо доспе Где се живот српски гаси У мукама и уздаси; Где нас туђа школа стреља [Јосред груди, посред жеља, Где-но цвили патња веља А без српских учитеља; Где на српске задужбине Ударају ајдучиве; Где се руши од обести Уточкште српске свести, Где будућност твоја чека Прека лека —- Ту просипај, шаљи, стачи, Ту не штеди, не комрачи, Молимо те сви, па и ја, И Македонија, И Србија она стара Испод ига и анџара. Стармалк

Према сезони. Ономад паде први снег и опомену ме, да је настала нова сезона. Сезоеа, исгина, није српска рвч, ми смо је украли од Немаца, који су је узајмили од Француза и мисле је отплатити на рате, — и Французи мисле на те рате, и тако последња и главна ратна сезона ако није ту, није ни тутило, аио јој пије куцнуо час, није јој ни одзвонило, ако је не дочока стари Бизмарк, дочекаКе је млади, — на

ш^джжотжж. Књижевник, — ПГИПОВЕТКА. (Иаставак.) Други дан после свог одважног решења ишао је Велизар пешке кроз футошку шуму. Имао је у џеиу три сребрне форинте; то му је био сав капитал, којим је располагао. Од матере није могао измамити више, јер је госпођа Соса почела по мало сумњати у истинитост његове књижевне будућности. особито од оног доба, кад је Велизар на то требао новаца. Ту је била гоепођа Соса врло тугаљива и није се дала навести на друго мишљење ни онда, кад јој је Велизар рекао, да ће она бити узрок, ако јој син не постане најелавнији Србин. Ту му је помогла Зорица, која је слепо веровала, што јој брат говори, те му је из своје „шпоркасе* дала оне три сребрне форинте. Велизар Је сестру уверавао, да ће јој стоструко вратити новац, пољуби је у чело, замота нешго белог рубља у велику мараму, опаше се њоме и упути се на нова „одушевљења". У џепу је имао своју нову бележницу, још увек празну, и велику оловку, коју већ у селу мисли иегрошити сву. т 1ела је био всдра и весело је гледао у будућност и у зелена дрва. Но кад ках заетане и ушиљи уши: чинило

млађима свет оетаје и што су стари посејали, то ће млади жњети; па ако стари Бизмарк са своје три косе (три длаке на глави) није могао све да пожње, Херберт је косатији и тако може последња рата француско-немачког дуга бити врло брзо Тзет Деа Наагеп ћегТ)е1- или Негће г <;§его§еп. Даклем нова сезона; и сваки је може по своме начину поздравити. Нијанац кад види снег рећи ће: ајд' сад да пијемо на бело. Карташи (и карташице) кад виде да је покривено све зеленило, сетиће се зеленог стола и ту ће шћи накнаде ономе, што им природа ускраћује. Намастирски оци, ако се сете да је п о с т, саставиће какав месни одбор, који ће се сгарати о постигнућу испосничких им дужности. Сапувџије, кад виде да већ и високо на стрејама вичу „свеће*, сетиће се да требају својој роби подигнути цену. Порцијаши, кад виде на кој >ј ку^и на прозору ледено цвеће. сетиће се да би се то цвеће могло у порцију узети, али пошто се то цвеће не може сг окна скивути, они ће са цвећем одмах и кућу да продаду. Пештавски „Ллојд" кад осети мраз, сетиће се како се „Застава" и „Браник" љубе, и пустиће кас, да без уплива комесарског своје народне послове изавтономишемо. Сироти босонози ђаци, кад им промрзну ца.1ци на ногама, казаће : Хвала богу, кад бар богаташима логе не зебу, јер би онда било јаука, да би на» свима уши заглунуле. Чивути, кад виде да је танак лед, неће ићи са-

му се, да певају славуји. Оно до душе није био славуј а није ни шева, како се оно вели у „Ромеу и Јулији", али Велизарева фангазија сгварала је те умилне певце, и да је дошао славни зоолог Брем главом и доказивао му, да то није ни налик на славуја, не би се дао обрлатити. „Певају моју славу," шаитао је блажено у себи, „бадава. тако зване неразумне животиње имају више предосећаја него људи ; оне знају, ко иде кроз футошку шуму." — Хоћеш ли ићи с пута, абдеса ти твог, ил сад ћу те по ушима! зачу Велизар за леђима не баш славујски глае. Брзо скочи на страну, а поред њега прозврје кола а кочијаш држаше још у руци подигнути бич. — Шта млаташ ту шакама те ми плашиш коње, оца ти вандрокашког ! настави еељак и одјури даље. — Неразумни етворе, гунђао је Велизар у ееби; и не знаш, с ким говориш, јер да знаш, позвао би ме к себи на кола. Уф, ала је запрашио! Мора да је накресан, кад је тако суров. Али не ћу више нутем, идем сгазом, ту не ћу еметати ником. Неколико тренутака доцније примети Велизар како му иде на суерет одрнана људа нека с чворновитом буџом у руци. И нехотице се маши у џеп, да подели крајцару тој прилично сумњивој појави; али појава подиж^ рук/ и рече на немачком језику, да „од колеге не прима нишга". Велизар се мало збуни, али вандрокаш, прави правцата вандрокаш, настави разговор.