Стармали

284 „С ? ГАРМАЛИ" БР. 35, 36. ЗА 1889.

их расцепио пополе, језгре појео, у сваку полу натриао мака, па их опет гумом залепио. Таке ораје поклони он суседовом сипу Стеви, с киме је вајрадије збијао шалу. Кад овај поче ораје разб јати, а у њиаа место језгре ваиђе на мак, сав се уплахири од чуда. А Ацко му озбиљно рече (јер тек после ће да се смеје). Но што се чудиш?! ти су ораси из Македоније, И тек је после било смеја, кад се Стева почео хвалити да је јео ораја из Македоније.

Ха.јде, ово може још поднети, ал уме Ацко и горе. Имао је, не знам од куд, шаку ситне сачме. Он ту сачму метне у леп тањвр, прелије ју зејтином, примеша мало псечепа црна лука, на то изнесе слуги чича Данилу : Ево послао вам отац, да п ви једете једанпут ајвара, Чича Данило се обрадовао тако ретком јелу, ал чим је једну кашику стрпао у уста, таки и испљује, видивши да га је Ацко опет навео на танак лед. А Ацко му је доказивао, да то није његово масло, већ мора бити да су рибари сачмом пуцали на кечигу, па се тако у њој, место икре, нашла сачма.

Купио Ацко три компда цигара, које управо нису цигаре. већ обична шоколада, сливена у форму цигаре. Тај слаткиш кетпе он у спољашни прсни шнаг свога капута, одакле су само врхови провиривали. По подне дође његов прецептор да га слиша из математике. Нрецептор опази у Ацковом шпагу цигаре па се сневесели и уозбиљи, а по том рече : Драги Ацо, ја сам чуо да ви пушите цигаре, — а верујте ми. то није за децу. Ацко. Боже ме сачувај. Ја не иушим. То је вас неко преварио, Нрецептор покаже прстом на његов шпаг: А да шта је то,ако смем питати?! А ц к о. То су цигаре ол шоколаде; зову се Варандорес, — и ја бих вас радо послужио, ал верујте ми, то пије за људе. Бачванин

Пре неколико дана имао сам брата у гостима. После три дана науми он кући; ја, као стареншна, станем га задржавати. А мој мали баћушко Мирко, ком је врло годило гостовљево присуство, рече: Како те, браца, није жао отићи, тек што си се упознао нашим с „беловом". Прибележио Дика. Милевица. Је ли, мати, кад сам се ја родила? М а г и. Баш ва Митров-дан, и то око поноћи. Милевица, Је ли, ти си онда спавала, па си се зачудила кад си ме у јутру видела у колевци?

Доктор наредио цинцар Дашковој жени да иде у куаке. Д ашко. Велике су купке скупе. Хм, хм ! А би ли јој помогле мање? Д о к т о р. Па и те би нешто помогле. Д а ш к о. Е па добро; ми ћемо јој метнути купице.

Баш не мора он свугде бити. У старије време врло много пута се дешавало, да ко одрасте на салашу код стоке или код оваца, и само тек овда онда види село, баш кад мора каквим послом да дође у њега. Разуме се, да су ти били као прави дивљаци. Тако је одрастао и неки Дмитар. Живео је он у пољу задовољно, и радовао се, кад само није морао ићи у село. Е, али дође време и ла се ожени. Старији су му нашлн били девојку, — коју он нит је кад видео ни чуо кад за њу — те га натоварише на кола и однеше кући, да се прстенује. Свршио се прстен, при чему је он радио оно, што су му казали, не имајући ни појма пиа управо треба да значи то што се збило. Дошао је и дан венчања. Још на салашу су га уп радирали у — туђу ћурдију и у бат-Лазине- чизме, па га онда поводоше у село. Он је непрестано ишао пешке уз кола, да учи ићи у чизмама, јер дотле никад није имао чизме на ногама. Стиглч су и кући, где је већ била читава халабука, која Дмитру ннкако није ишла у главу. Па нчје га то баш здраво ни занимало, те ти се он лепо извукао из те галаме. Кад требало већ полазити на венчање сви се ужурбаше, — нема Дмитра. — Где је Дмитар, где је Дмитар? — викали су са свију страна, — Да видите у штали. — Били смо, није тамо. — У комори ? — Није ни тамо. — На тавану ? — Ни тамо. И тражили су га свугде, па, боже ме прости, и у свињцу, гушчару, кокошињаку, али нигде Дмитра. На послетку се раштркаше сви свати по ново у преметачину. Дај још једаред свуд по целоЈ кући и дворишту. И гле, једва га нађоше. Па где ! Завукао се браца у врх баште, тамо у неки пасуљ, изуо чизме свукао ћурдију те је метнуо под главу, па хрче у шеснаест. Једва га разбудише. — Та хајде море, какав те сад сан спопао, кад треба полазити у цркву ? А. он ти се стао теглити, опружати, зевати. Па онда ће тек кроз зевање ва тенани : — Та готово да је био бата Лаза ишао, — не морам ја баш свугде бити. Д,. /],

Лепо ти је . . . Лепо ти је доктор бити Па другима не дат' пити. (Што се мање пије Вино јефтиније). А. Р.

Промућурност. За вр.ме српско-турског рата рече неко забринутом К—у, да му је брат ђура у Србији погинуо. К. брже боље удари у жицу и запита где треба и добије сутра дан од брата одговор: ,3драв сам. — ђура." — Кад К. у великој радости прочита брзојав једноме пријатељу (то беше у једноме месту у Срему), овај му примети, м.< жда га когод из Србије само варањем теши, а ђура можда је ипак страдао и т. д На то ђипи уснлахирена домаћица, па се у доброј намери својој мало пребаци, говорећи мужу енергично: „Боже мој, човече, баш си ти чудан и немилостив, —■ па ваљда ће тек г. К. познавати руку свога рођеног брата!" (— На депеши рукопис!! !) Н. 0.