Стармлади

Стр. 6.

СТАРМЛАДИ. —

Бр. 1.

ЛМСТЖо Берберова љубав. — Чехов. Јутро. Још нема нп 7 чаеова, а берберница Макара Кузмића већ је птворена. Газда, сво]е 23 године, неумивен, псфлекан. заузет је раепремањем. У берберницу улази човек у годинама. 1Бегова глава и врат замотани су шалом. То је Ераст Ивановнћ Јалодов, кум Макара Кузмића. Некада јс он служио у консерваторпји као чувар, сада живп око „Црвеног пруда а бавп се браварским занатом. — Макарушка, здраво друже! — рече он. Л>убе се. Јалодов свлачи с главе женски шал, крзти сеп седа. — Каква је даљина! — говори уздишућп.Нпје гаала! Од „Црвеног пруда'' — па довде. — На шта радите. Како стс ? — Врућица. Мезецдана сам лежао, мислио сам умрећу. Вршили су ми тајну јелоосвећеша. Сада ми коса опада. Доктор ми је рекао, да се ошишаи. Коса ће, вели, нова, јака, нзрасти. А ја мислим у себи: ндем Макару. Ако је код ког другог, Соље је код рођака. Урадиће боље а и новаца неће тражптп. Мало ]е подалеко, истина, али није то шшгга! То је шетња. — С драге воље; изволите! Макар Кузмпћ, клањајући се, показа столпцу. Јалодов седа и гледа у огледало к изгледа да је задовољан том сликом: у огледалу се добија крива њушка, са татарским уснама, тупим шпрокпм носом и очима на челу. Макар Кузмић нокрива рамена свога кдијента белим чаршавом са жутпм мрљама и почпње да шкљоца маказама. — Ја ћу вас еасвИм до главе. — говорп он. — Цриродно. Нека личим на Татарина, на бомбу. Коса ће брже расти. -— Теткица шта ради'? — Ништа, добро је. Неки дан је ишла код мајорице која се породила. Рубљу су јој дали. — Тако. Рубљу. Држите уво. — Држим, немој да посечеш парче. Јао, боли! Ти ме чупаш! — То није нпшта. Без тога у нашем послу не може бити. А шта радп Ана Ерастовна ? — Кћи ? Нпшта, скаче. Прошле недеље смо је заручилп за Шејкпна. Зашто ниси дошао ? Маказе престају да шкљоцају. Макар Кузмић, спушта руке и пита плашљиво: — Кога заручилп ? — Ан .У— Како то ? За кога? — За Шејкпна. Хвала богу. Кроз недељу дана је свадба. Дођи, веселнћемо се! — Па.. ! овај ... — Како то, Ерасте Иванићу ? говори Макар Кузмић, блед, зачуђен и слеже раменпма. Како је то могуће. То нпје, ни .. . . ни . . ни никако могуће. Па Ана Ерастовна .. . па

■ја...па ја сам осећао к њој спмпатију, имао сам намеру. Како то тако ? — Да, тако, Узели и заручпли. Човек је добар. На лицу Макара Кузмића, појављује со хладан зној. Он оставља маказе на сто и почиње себи песнпцом да брпше нос. — Ја сам имао намеру.... говори он. То је немогуће, Ерасте Нванићу! Ја....ја сам заљубљен и чинио сам предлог срца.... II теткнца је обећала. Ја сам вас поштовао увек исто тако као родитеље .... Шишам вас увек џабе. Увек сте од мене узимали на зајам, а кад ми те отац умро, вн сте узелп од мене дпван п десет рубаља новаца а нисте ми их вратили. Памтите ? — Како да не памтим! Памтим! Али само какав си ти младожења. Ни новаца нп звања, а занат није никакав.... — А НГејкш? је богат ? — Шејкин је у компанији. Положио је кауцију од сто педесет хиљада. Тако је то, брате .... Шта ту ваздан? Ствар је већ свршена. Натраг нећеш повратити, Макарушка. Другу себи тражи невесту... Има још девојака! Де шишај! Шта сгојиш? Макар Кузмић етоји непомично п ћути, за тим узима из џепа мараму п почиње да плаче. —? Де,штаје! —теши га Ераст Иванић. Престани! Ала плаче као баба! Сврши ти прво моју главу, па онда плачи. Узми маказе! Макар Кузмић узима маказе, тренутак гледа на њих глупо и баца их на сто. Руке му дрхте. — Не могу! говори он. — Не могу данас, снаге немам! Несрећан сам ја човек! II она несрећница! Волели смо се, обећали се, а раздвојаше нас рђави људи без сваке жалоети. Идите, Ерасте Иванпћу! Не могу да вас гледам! — Онда ћу ја доћи сутра, Макарушка. Сутра ћеш ме дошишати! — Добро. — Умири се, а ја ћу теби сутра пораније. Код Ераста Иванпћа пола главе ошишано са свим до темена, и он личи на робпјаша. Незгодно је остати са таком главом, али се другојаче не може. Он умотава главу и врат шалом п нзлазп из бербернице. Оставши сам, Макар Кузмпћ седа и полако плаче. Другог дана рано пзјутра опет долази Ераст Иванпћ. — Шта желпте ? — пита га хладно Макар Кузмић ? — Дошишај ме, Макарушка. Пола главе је још остало. — Молим вас новац унапред. Џабе не шишам. Ераст Иванић не говорећи ништа одлази, и све досад му је на једној половиии главе коса дугачка, а на другој кратка. Шпшање за новац сматра он као луксуз и чека, док му на ошишаној половпни наново коса израсте. Такав је и на свадби био. С руског: М. 0. Г—11.