Стармлади

Бр. 9.

— СТ АРМЛАДИ. —

Стр. 67.

премили болесник подлећи. Но гле! Та дуга болест нагло попусти и сад се јављају симптоми оне грозоте. —• Ји мислим да се та друга болест јавила само за то, што је она прва тако нагло попустила. — Па наравно. Ал то није још све. Ова је друга болест силно комплицирана; свакога се дана јавља три пут грозница тако звана фебрис векерлсана, — па онда'после грозницедолази свраб оне ране на челу тако звана инфламација албертијана. — Какве рнне ? — Та знапЈ, микистар је био врло усхићен оном предајом вероисповедних школа, па је тако жестоко пољубио нашег вођу у чело, да је остала мала греботина, која се почела развијати у праву рану, чим је до ушију вођиних допро јаук Српчади за материњим језиком. -- А знам. Зар је толко осетљив наш вођа ? — Да, да, врло осетљив, чим се сад спомепе што српско, он се одмах стресе. — Идем да га видим. — Добро је. Буди унутри. Ја ћу спремити све што ми треба за операцију. — Какву операцију ? -—• Опазио сам да му се поред осталога зла почео правити камен тако зване дисхармо пије кроацнјонис. — Је ли тај камен у срцу? — Да. — Ах, онда га немој дирати. Тај му је камен у срцу потребан за живот. — Чујеш, право ти велиш. Хајд иди упутра и буди, док се ја не вратим. Униђох болеснику са оним страхом, с каквим се иде на губилиште. Болесник блед и надувен лежи на црвеном јастуку и белом чаршаву, покривен зеленим јорганом. Зепеним ради очију. Избуљио очи у јорган и тешко дише. 'Вути. Не позна ме. Приближих се столу. На њему лежи неколико недовршених писама. Да прекратим време, почех читати та писма. Једно гласи: »Мили мој Светиславе. Пре ћу полупати Лисавцу оне лепе зубе, него ли да он постане бележник у Шиду. Не брини се. Красојевићеву браду држим ја у својим рукама. Ни мрднути не сме. Ако се Рокнић буде противио, знај да ћу му ја исправити леђа. Миливој је још зелен, а Вачић има само једну ногу здраву и ту треба да чува"..... Узех друго

писмо: „Пречасни господине! Начело: раздели, па владај, држи Аустрију т^лке године, зар оно није кадро да одржи и нашу странку. У оним селима око Ђакова, где сте започели пропаганду, настојте да задобијете или попове или учитеље. Боље учитеље, јер је њима теже, па лакше верују. И учитеља и попа у једном селу не вуците у странку, јер сте још невешти да управљате с обадвома. Сваки хоће да се истакне. Мора се онда много обећавати. Оволико на брзу руку. Пођите и даље према Драви. Што је Сава у Пакрацу, а Божа у Вршцу, то ћете бити Ви ил у Митровици ил Земуну Ни то друго писмо није још довршено. Нагнух се над треће: Драги Славко. Искрено ти кажем да ми је Бенин милији од оне лутке — Дамјана. Бенин има основе за радикала. Дамјан ми досади ове зиме. Чим дође у Пазову, он на телефон; је су ли већ потврђени закључци? Шта сам му знао рећи. Јесу, па квит. Мора се то лагати. Радикална странка не живи по поп Савиној моралци. Све је у реду, само да нисам болестан. Мица неће ништа да пише; неће да ми помогне. Каже досша је написала. Много ми посла задају они из наше нове жупаније — Ха, ха, будала. Ух зашто баш сад умре ? ... — Чим болесник поче бунцати, ја побегох од стола и стадох му чело главе. Јао, ал је то страшно. — Еј, газда, газда. Звоно, Сабор, Даљ, мат... ух, ух, Поповић — (кад то име спомену онда тако зашкрипи зубима, да ми се сва кожа најежила) — Заставо, Заставо, шта ћеш ? Умро је. Ух, а јао... задречлуција! Сиромах, ваљда је хтео рећи задарска и речка резолуција. Но тај зна у кратко. — Новак. Какви Новак? Штребер. Ха, хаа чекај с Јоцом. Добићеш рибе из Даља. Ух, крезуби Никола — и он, ко његов Васо. Бррр. Ајао, ајао, Децо, не плачите. Боле ме. Пробада ме. Јао, муке моје. Децо, стишајте се. Смете вп говорити српски код куће у свима собама, и у кујни, ако немате слушкиње и на тавану, ...и у подруму. Мир децо ... . и у башти ... само полако, да вас комшија не чује. Ах, школа... Сац је права школа.. .. држава помаже.... нема више регрезције четвртком по једно јајце... Децо, молим вас, не плачите... а јаој о Сатано, што ми не даш здравља још само