Стармлади

Стр. 42.

СТАРМЛАДР1. —

Бр. 6.

Из „Народне Потере". Збор шовена: ЈПто ти је Јатпо, највећма жаоУ Ил ти је жао Т»орђа бабајка? Ил ти је жао радикалне странке? Ил ти је жао пегатанских стазица, Пегатанска стазица и другарица. Јаша (у басу): Није ми жао Ђорђа бабајка, У њег' је брада па нек се вајка. Није ми жао радик-алне странке, Док ми је судопер „Заставе" мајке. А зашто да жалим старе стазице Старе стазице, гаовенске другарице, Јер док је у мене деснице јаке Доспети могу у вацке буџаке. Збор шовенкиња: Па реци Јагао, која је та прија, Око које ти се срце савија? Јаша (у шепору): Ах! Срце ми однесе она прија Јаој ! Манастирска гатампарија. У њу ће да седне Руварац нрота Јао, ал ће нас сад истом да мота. Нико ме не позна ко Мита Руварац Он нам је зад'о смртни ударац. Са погреба I стре радипж ираш. У Карловцима. Шта свет дивани о покојници. На Карловце се спустио црн облак, као Јашина душа, и полако ромиња киша. НоЈ. је двадесет деветог фебруара по франковачксм календару. На пијаци се слегао силан свет — Тилдика и пиљарице Тина и Перса — и разговара се. — Ето, ето, јесам каз'о: Карловци се у црно завили па плачу... — Иди лудо, шта бунцаш. То је облак и киша. Дош'о си и ти да добијеш свећу; добићеш...

— 0, аај Тино, а јер ће покојницу да саране обноћ, а истом је синоћ и умрла. — Ћут' шта ти знаш. Мени је каз'о доктор Лазо, да се она мора уклонити пре двадесет и четири сата, јер је отровна. — И ју, отровна?! Сирота! — Да, висте луде а не Тилдика. А знам и зашто ће ју сад ноћас саранити. — А ко зашто? — Зато — да се деца не плаше, јер је страшна као да су ју премлатили самосталски хајдуци. Јест, јест. — Иди молим те. — Још мало па ће звонити. Самосталци су дошли шнелцугом, а радикали из прека дошли су теретним цугом. Јест, ја сам то видео. У последњем вагону била је и једна бала Бала. Све ја знам. Биће и даће код Торера. — Зар не у двору? — Нема дико — што рекла Врачевица. — 0 мај Персо, та само нек бадава не џоњамо. Чуј, чуј, ето већ звоне. Ајдемо те у доњи крај ајде Тилди. Спровод и банда-рије. После поноћи кренуше сва кола; и она на коњима, што вуку "ђубре у Дунав, и она на воловима, што разносе "ђубре по виногради. Самосталци отишли код горње капије да дочекају покојницу. У доњем крају отворише се на једној кући — близу покојне радикалске шпаркасе — врата и спровод се крену. Напред иде најпречаснији патер Платон и носи на копљу које је направио за овај случај од некакве буџе и некаквог ножа „Заставу". Шта на њој пише, није се могло прочитати, јер је било натруковано на шовенско јеврејском језику. Патер пева лагано: „Ко веру и народ издати мож', томе не помаже