Стармлади

Стр. 86.

СТАРМЛАДИ.

Бр. 10.

НАШ КОЛЕСНИК. На пољу је беснио ветар, а у грудима болесника стишавао се бее. Куцнуо је дванаести час. Тај га је јако узнемирио. У собп се појави један витез пурпураста лица, у црном сомотском оделу и мачем у руци. — Пријатељу, ослови дух, првог српског крвљу иопрсканог радикалског вожда, знам тп невољу. Донео сам ги лека. Ти си гога уверења, да кога не могу да трпе у државним саветима, да га интригама. оцршивањем и разним смицалицама, као на пр. посдедњи избор — учине немогућим. Ево тн једно стакоце. У њему је а^иа ЂоГапа. Кад је он угледао мало црно стакоце а он се стресао горе него од ножа. — Тп не знаш с киме говориш. Мн така срества не употребљујемо. Од тога срества би се и одбор наше сгранке згражао. Дух се насмешн. — А патријарх? — Он је сам себи или сунуо у кафу или метнуо на рану. Ми смо ту сасвим индиферентни. С његовим послужитељем... ех, шта.. тако је морало битп. Дух се и опет насмешп. — Ти си најиван. Као што видим, вн данашп>и људи, нисте на чис го са свеотитае корисном сшварју и животом иоједииих људи. Управо шта је један живот — према милијону људи, који добрим животом жнве, према мпру нстих, добру домовине? Питање је да ли опште право изискује, да твој друг, противник, ћути. — Ко си ти ? — Ја сам МассћЈауеШ. Мој госа и мештар је Чезаре Борџија. II Лоренцо Медичи је корпсно употребљавао ово стакоце. Али пре сваке употребе поштено се размислпо да ли је заиста озбиљна потреба била? II када су нашли да свеопште добро изискује нечију смрт... Онда је тај неко заиста умро. Мирно, без болова и патње

је ншчезао. А Лоренцо му је онда још венцем окптио одар., — Да, у оно глупо старо доба се свет служпо тнме, — али данас. — II данас^се служм... само доста грубо н глупо. Ено, зар није онај који је на крвав престо сео — двојицу који му се не хтедоше поклонити, помоћу својих џелата дао смаћи. Уар не осване рвакп дан по који грађанин мртав, који неће да трпи деспотизам краљевским крвника... који у земљи створише гладну годину. Али нашто даље да ти иричам. Погледај око себе. Зар ниси и сам — Умукни! — Но, видшн дакле. Ти који си умео све своје непријатеље н којп ти сметаху — на тако модеран начин уклонити, сад избијен, као как^о исего од свога I осе, — лежиш у кревету и очекујеш своју смрт, у место да другима смрт задајеш. Зар немаш везу са крвоинјама, иа зашто да тако кукавички проводиш дане. Кад је срнска Атина пуна шнпјуна. Лазара, „учитеља француског језнка," Цветка и ти Боже знај. зангг' не би у белом граду, који ти толико муке задаје — п твоје .људе за тај посао имао. Погледај своју странку. (Он гшаче) — знао сам ја. — Зар је то странка? Осим неколпко измећара, кајишара, којих се свет згража и штребера тако је то одврагна банда, да јој и пузавачка слугинска иокорност — ни по луле дувана не вредн. Свесно Српство и с ове п с оне стране тако је срамно цака... а она одвратно блудница и даље тера гадап занат и ако је њени каваљери давно на упицу бацише. — То ме боли! (Плаче.) — Мислиш да је народ марва. а тн да га можеш на кланицу водити? — Шта ћу. Преварио сам се. Заслепилп су ме народни фондови. Признајем да гадннјег нзмећара и већег нзрода није од мене било али фондови... фондови. . Дух: Овде ти је таст! Таст: Снне, блудни сине! Шта радиш? Куд си заш'о. Освести се. Избезумљеност своју подвргни лекару — народној вољи и ако ти је до клања, закољи себе. Искапало које заплакало. Зар онај светли барјак који је толке тешке битке добијао, да сада теби за чаршав твоје софре служи, на ком се сада храниш. Да се куга с