Стармлади

Бр. 16.

Хај, хај, Швабо дај, Или устав или рај! Рукавице плетене Хајд отале бетере! Хај, хај, Боже дај, Или устав или рај ! 0 Фла®уктер сакрамент, Дај нам Швабо парламент ! Тралала Мусала! Дуго Бошњак чекала. Знате ви, кад је оно Насрадин е®ендија ишо с магаретом у дрва, па кад га је натоварио и пошо натраг кући, неће магаре да иде брзо, него се генга. А он шта ће, него му ћушне под реп паприку, а магаре клисне у брзиве. Полети ©н за магаретом потеци — бош, не море да га стигне. А он шта ће, вего узме још једну паприку па је себи ћушне и полети, јадан ти икакав шнелцуг. Ова је прича доста слична данашњим политичким приликама у Босни и па Балкану. Од окупације па све до некадашњег проглашења отоманског устава, политичке су се прилике у Босни и Херцеговини развијале полако и споро, попут генгавог Насрадин е®ендина магарета. Бечка су господа мислила, да ће се уставно питање моћи одлагати све до розимашера. Проглашењем устава, Младотурци су ћушнули босанском уставном питању паприку под реп и оно је полетило прама истоку таком брзином, да га бечка господа неће моћи стићи, ако и себи не ћушну паприку т. ј. ако се не спријатеље са босанским уставом. Дипломате око „Наје Фраје Пресе" већ су то учинили. Кад сад човјек чита бечку „Пресу*, чисто не би вјеровао, да је то она стара роспија, што би све Словене попила у чаши воде. Оно смо вам нрољетос причали каконамје долазила једна шпањолска цура, да нам каже своја велика мука на срца, што јој драги ашикује саједна Шокица (Ј1< ко један!) То онда било, док се опет неки дан иомоли једна г кона". — Добар дааан! — Бојнос дијес коно! Шта има ново? — Јели ово соба од што се пипш Зембиљ? — Јес коно. Што ће ти ? — Молим ти господин, да ми заиишиш једна ствар! — Лукезесто коно ? — Ја сам сирота жена и имам један муж и шес дјеци. Мој муж се зови Леви и има још три браћа. Од она три браћа су двојица велики арсузи и јангини. Један има дућан у Ћемалуша, а један Прид Имарет. Ама овај Прид Имарет он је најнесрећа — (ве наговара мој муж, да не донесе кући пари и да се од мени растави.

— Па то ти коно пријави хамбаши. Ја нисам хамбаша. — Била сам и код хамбаша и на котарски суд. Ама нећи да ми прими за то, што немам на глава мода, перушка и шешири — што сам сирота. — Па кад неће они да те ириме, не могу ти ја помоћи — Молим ти господине да ми само ова два браћа од мој муж, заиишиш у Зембиља. — Па што ћети у „Зембиљ" ? Тури их онако у новине, не мора то доћи баш у „Зембиља". — Е господине, кад дођи онако у новина, то нвје пуно сарамота, а кад дођи у „Зембиља" онда је највелика сарамота. Кад им не могу тужити на суд, да им макар нанравим једна сарамота. — Е кад је тако, ево ћемо их турити баш у „Зембиља", па нек се чује сарамота у читава чаршија. г Српека Ријеч".

НЛ МАРВЕНОЈ ИПЛ ОЖ1Ш. Две швигарице разгледају изложбу. Наједан пут ће једна стати пред дебелим свинчетом и сва зачуђена рећи: •- Где, Емице, колико свинче! Од овог ће најмање 10 шунки направити.

Т Р О М Ф А. Уверавам Вас госпођице, ја само неколико минута треба да са женском нроговорим и већ погађам њене мисли ... — Та шта говорите? Та то мора да је за вас непријатно!

— Сад долази госпођице тунел. Знате ли шта је то тунел. — Како не би знала. Кратка, врло кратка помрчина између Карловацг и Новог Сада. ЧикЈна.

Н А е е л у. Нелика (зевајући): Није ни чудо сека Като, да ваше кокошке толико носе. У овом досадном селу, всћ из дугог времена не могу друго радити.

НЕОЧЕКИВАН УСПЕХ Један наш набеђени песник, кад је биојош дете, показао је у радости својој оцу своју прву песму, те ће се нохвалити и своме другу. — Па је ли био изненађен отац? — упитаће га друг. — Јоште КјКО. Сав сретан је кликнуо: Хвала богу, бар песник нећеш бити !