Стармлади

Вр. 17.

СТАРМЛАДИ —

_Стр. 143.

ЛИСТАК. Исповест. — Геза Гардоњи. Мајка је озго с прозора другога боја могла све видети. — и све је видела! Видеда је како је њена Вилма у друштву с неким младим господином; над њима је кишобран и ако тек по нека каи кише промиче ; они се смеју и нешто шушкају. У мало није мајку гром ударио. Али ипак вије то било : мајка се само намрштила, па кад је видела у огледалу како је мирно озбиљна — а иза таке мирноће долази олуја — села је као какав судија и очекивала кћер. Она утрча у собу : на руци јој виси блок с нотама златног натписа, на врату се раскомотио боа а на обрашчићима блистају ружице петнаестогодишњега живота. Вилма ириђе право мајци, али мајка хладно маче руку. Девојче стаде запрепашћено, а над њом се извиси онај мач рђе Дамокла. — Најпре да се објаснимо! — Проговори мајка оштро и хладно, тако да се згрозиш од те хладноће. Вилма испусти ноте, боа јој заигра, у плавим се очима јави невиност голубвја, на лицу се место румених ружа јавише бледи љиљани — али је ћутала. — Како само уме да се претвара ! — узвикну мајка љутито Вилма није хтела да се иретвара, а не би то на умела и кад ;е нс би мама на то љутила. Обори красне очи доле а из њих лијнуше сузе. Колена јој клецнуше, и њена ГЈавица с плавом коврџчстом косицом клону у материно крило. Сад мајка брзо омекша Па и куд ћеш с оваком децом говорити набусито! — Бо. но, не мораш нлакати ! — рече она Вилми, гладећи је руком по глави. — Кажи мајци све лепо. Дакле : ко је био онај младић? Вилма узе своју малу мараму са чипкама, убриса њоме очи, па поче мајци одговарати — Јене Ваш мамице! — Ко је тај Јене Ваш? — Правник, мамице! — Дакле; није нико! —- Не, не, мамице: он је најбољи играч на омладинским забавама. Отац му је велики господин — министарсш саветник, а он ће ове године свршити школу, на ће га министар узети у своју канцеларију. — За беснлатног практиканта! Али како се ти нађе са њим ? — Боже, мамице... па падала киша а он се понудио. — Али га ти ниси смела примити. — Ама он је врло услужан; тако и пре — Шта? зар је то било и пре?

— Боже, мамо, ала си страшна! Мене је с грах... И одиста се била уплашила : гледаше у сумњиво материао лице као да би желела испи тати да ли на њему има више љутње или благости. Виде то мајка, па је загрли и спусти крај себе на диван: — Не бој се, ја сам твоја мајка па те волим. Зато ми можеш све казати. — Али, мамице, шта да ти кажем ? — Оао што си мислила да сакријеш. ■— Добро, мамице! Дакле: шта хоћеш? — Прво: кад сте се упознали? — Одавно: има већ месец дана. Али је тек две недеље од како говоримо. Раније мејесамо посматрао... Ти се љутиш, мамо ? Мајка се смешила. — Знаш, мамице, он ме је само гледао, али тако да сам се плашила. И ти би се, мамице, зацело уплашила. — Па после? — После смо се упознали кад је надала киша. — А шта сте разговарала ? Пуно, свашта... Сад ми испричај оно што не би хтела оцу причати. — Хоћу, мамице, али да ни ти не кажеш то оцу, него да остане тајна до гроба... Идемо, тако, заједно, а он ми сбич;о говори како су ми лепе очи, ца каже да се у њима може видети читав рај. После сам и сама у огледалу гледала своје очи; видела сам да су лепе, али нисам видела рај. — Но, но, па после ? — После... чекај — шта ми је још ре*'о? Јест како имам мале, каже, са свим мале ноге, а моје руке већ и нису руке него слатке пишкоте. Видиш да је детињаст! Насмеја се, а по том намести укосницу из косе па продужи : ' — Да, и то је рекао, како би волео да ја ио десетак пута идем у школу и из школе на дан, а сваки дан да пада киша, а он... А он ! — Нашта, мамице ! После смо говорили о моди, времену, цвећу и таким бесмислицама. — И то је све? — Све! Није! На лицу ти члтам како си нешто сакри;1а. — Јао, мамице, што си ти радознала! — Па, душице, зар ја не заслужујем да ми све кажеш ? Вилма са свим поцрвене : на лицу јој замирисаше оне славне петнаестогодишње ружичице како нису никада до сада. Пригну се мајци још ближе, загледа јој се у очи, маче јој са чела прамен косе који је као свилена завеса покривао једну бору на челу, па кад виде да