Стармлади

Стр. 1 50.

Бр. 18

^им Толмачев, тумачи баене. Нисам ни ја цокулу сисао. Има овде соса — што рекао др. С с. Разумем се и ја ваљда у политици мало боље него и радикали и Векерле у нашој автономији. Ево да вам нричам неку басну, па просудите и сами. Кад је први пут лисица сусрела лава а она се тако уилашила да је све рен по земљи вукла а „срце" јако стисла. Други пут уплаши се, али већ није вукла рен по земљи. Трећи пут се већ тако окур&жила, да му је пристуиила и учинила познанство те склопила нријатељ ство! — Шта да вам к жем тандара мандара Ве-керле, радикали и избор патријарха. Кажем вам да знам и ја шта је то уз брдо, мало боље него наша тета, шта је то клопка. Ево да чујете: ЈХисица упадне у бунар и стане арлукати. У то исго време, по случају пролазећи туд», вук чује гл&с и вику из бунара, погледа унутра и види бедну лисицу, готову утопити се, која га почне молити и заклињати да похита што брже, донесе уже и да је извуче. Вук обећа све то учинити, но при тому запита је да му каже: како је ту упала она, коју иначе свако почитује за хитру зверку и која се неда ласно преварити ?— Уже! Уже! викне она. Помагај ! Видиш да ми није до дангубе и до разговора ! Прво ме извади па онда ме нитиј што год хоћеш!" — Тандара мандара, Аустрија и њена жељезница у Санџаку, или Ерентал и Изволски. — Има овде памети! Разумем се ја мало боље у политица него др Мушица у адвокатури. Ево да вам причам : „Магарац онази Езопа где хода но пољу, гледа шта животиња чини и отуда саставља своје басне и даје их људима за науку, мристуии и рече му : „Чујеш ли Езопе! Тм често мене у твојим баснама сиомињеш; барем папиши да сам и ја кадгод што паметно рекао и учинио!" На то му Езоп, смејући се, одговори: „Онда бих ја био магарац, а не ти!" — Шта да пам кажем? Тандара мандара др. Малешевић и др. Мушицки, ком Езоп Малешевић неће никад у „Бранику" да призна, да добро води манастирску нарницу.

Позив на претплату. Овим бројем се навршује Ш. четврт, те отварамо претплату на IV. четврт „СТАРМЛАДОГ", малог али слободног сатирика, који никоме не пегла, нити стоји у служби Кошутовој, Рауховој, нити ичи јој него о свом руву и круву, не обазирајући се ни на кога — свакоме креше по заслузи. За то и опет молимо г. г. иретплатни ке, да нам пошаљу дужну нретплату путем иослате им новчане упутнице, јер „Стармладом" је једино претплата извор живота. То су његозе јасле. А ону учтиву г. г., која нам још од лањске годипе дугује, нр-дади смо адвокату као што ћ^мо иредати и све остале који су три четврти године лист читали, и сад, кад је дшпао ред на илаћање покушавају да враћањем листа одуже претилату. Но иревариће се у рачуну. Куријално решење гласи, да свако ко је лист иримио мора га платити, без обзира да ли га је поручио или није. А држимо да нам неће бити тешко доказати помоћу поштанског звања, да су та Фина господа која су толико учти^а да после три четврти године мукте читања — истом сада кад су добили оиомену да плате — лист примали, чичали и сад га враћају. Али платиће они : још како ће платити Уредништво и администрација „етармладог".

ИЗ УБЕЂЕЊП, Реч се чула сред Сабора : „Гласали см<) за Габора, Народно је уверење, Наше странке убеђење !" Ал' нуто несреће, Векерле га неће. И за врл| кратко време, Оиет наше убеђење : „Изгласасмо Митрофана, Чик' нек' њему нађу мана !" Али нуто јаде, Он остав^у даде. Кад се мења, нек се мења Ми е држимо убеђења : „Векерлове нисмо луде, Нек патр;-јарх Лука буде ! И за ово кратко време. Трипут бисмо убеђење!"