Стармлади

Стр. 154.

Бр. 19. и 2@.

/^дам као фараон на престолу и Ј1уцифер као његов министар. (И* „Човвковв трагедије" од МаЛаећ-а. Пр«вво 3. Ј, Ј.) ЛУЦИФЕР: Светла круно чуј! Народ кој' за те радо мре, Раетужеа пита какав је ил' ј дес ил јад, Што Фараону великом еумрачи часе одмора На светлом престол>у Дане си своје жртвов'о бригама државним, Исте ти бриге сметају у ноћчом одмору; Што терет овај не бациш на плећа рвба свог? Та ти си већем ирибрао сву елаву и сву власт,. Па што одбијаш ваграду : ужавање и сласт? АДАМ: Не ирија ме ш так^в неизвојечан дар, То је ка' данак неки, што не ид-; од срца. (Једнога радника роба надзорници ужасно туку. Он ричући од бола добегне у отворен трем и ту ее строаотта пред преетолом). РОБ. Номагај, светла круно! (Ева. као ж«на овога роба отие ее из реда радника, па вриштући падне на евог мужа). ЕВА. Умукни, коме вичеш! Његова леђа нису под шибам' модрала, Он не зна шта је бол. Престол је његов висок а ј&ук твој је слаб. Дозивај мене, ја сам болова тв јих друг; Бцјте ио мени, мојг тело је његов штит. АДАМ. Твој наук више вред", ти мене научи Слушати, чути вр>:сак робова згаженах; Аи нек му буде крај; доконаћу га, знај. Слободу ћу му вратит, том робљу весретном, Нек буде сретан с њом Шта вреди така слава, та слава ништавна На патњи милијона људи зидана, Шта вреди моја снага, шта вреди моја власт — Милијон горких кдетав' — а цигло једна еласг. ЛУЦИФЕР. Прибер' се, свегла круно; народу ј' суђено Где год га има, свугде да грби, издире, Да јаде јадује, да робом робује. Слободу ћеш му дати, па шта ће бити тад, Твој губит неће доћи њему у добат. Слободу ћеш му дати, а чим је дохвати Сутра ће тр&жит' другог ком ће робовати. Та зашт' он данас трпи оков и јарам твој? За то јер зна да није и не мож' бити свој. Та њему треба рука што ће га шибати, Јер самосвесги нем» г нит' ће је имати. АДАМ. Пд за што онда пишти, као да ћути бол, Што стење, нлаче, вришти бесвесна ма:а та ? ЛУЦИФЕР. Боли ју, језт' боли ју, ал сама не з^а шта. Хе, људма је у крви, свак ж-?ли власник бит',

И видиш то је т >, Нз брдтство, на Једнакост, већ једино је то Рад чега кашто дижу слободе заставу; Али се под њом никад не буди њича свеет, Само их слепо гура разуздан неки бес, Руше, обарају, вишта не стварају, Вијају забун свој и мутних снова рој. Народ је пусго море, у њему в^чит мрак, Само на површ падне по који свет'о зрак; По неки талас уме униги вишња сјај, И данаске, на пример, ти си му т^лас тај. АДАМ. По чему ја, баш ја? ЛУЦИФЕР. Ти, или који други духовни сродник твој У ком се на"он иука преобрази у свеет; Ти који ето смеш, идејом задахнут Са престола, с виеинз слобод 1 крчит' пут. А штд ће руљи вајаит' — окајмо с', доста је, Ил.е се само мења а ропство остаје. АДАМ. Беекрајан коловрт је у твојам речама, Из коЈ*ег каада нема спаса на излаза. ЛУЦИФЕР. Спаса би могло бити. Покушат' лака ј' ствар. Избери из те руље букача неколко, Дај им колајну, претен, ил друге играч^е, Реци им: Верна м ди ја вас узвишујем, Ви сте бољари сада, сердари племићи И с места ће умукнут' и те5и вероват' И народ, б(.аћу своју, холо ће презират', Ал ти их за то можеш пљуват' и грдити, Неће се срдити. АДАМ. Даље са ис«ушење*. Не дчм се мр жи тој. Шта хоћу добро знам. Ја ропство укидам. Одлази па раетру*и и растелали то. Робова више нема. Одлази што си стаб, Одлази, дох се нисам јоште и покајао. ЛУЦИФЕР (на страну). Хајд' тако, само тако. Ти мис.иш твој ход, Ато је твоје судбинз ил гурање или вод. (Изл&зи). АДАМ. Почето ј' дело келико, — да л' се довршит' да? Да л' се довршит' и може? а ко ће то да зна ! Или ће остат' развала унуку којем мом, Он ће се њоме подстицат', ил ће се стр шшт' њом. (На пол>у ее чују радоени уеклици. Радници ее. разилазе. ЛуциФер ее враћа). Радујте с', 0.1 сад робови, сврће вам с нута краљ Немојте само миелити да беах приморан.

Цепелинов успех и један уздах. Астматичт човек (носле дужег кашља који га гуши). Сав ваздух хоће да освоје а мени да је доћи само до мало ваздуха