Стармлади

Стр. 102.

— СТАРМЛАДИ —

Бр 13.

Цз „рпелушине" редаНције. У .Регелушиној" редакцији су јако забринути. Ваљало би измислити неки збор, а у целој странци неможе да се вађе паметан човек да измисли ради чега да се сазове тај збор. Ановимни или банкротирани уредник „Регелуше" шета нервозно горе доле у својој собици као оно некад у вацкој ћелији бр. 280. Еле опетједошао дан кад безимени не воли да види пред собом човека. Неко се у редакцији досети, да би ваљда могао с њиме Кеста Брадваровић говорити. Он и тако нема ништа на ееби, што би на човека личило. Тако и би. Кеста уђе безименом уреднику. — Чујеш, Јашо, ја сам се досетио какав би збор могли сазвати. — Да чујем. Ти си увек паметан био... — Ето на пр. да сам ја одкуда свршио медецину, сад би могао сазвати збор Срба лечника из „уже", ради протестовања, да се не суделује на иештанском лечничком конгрееу. — То би добар песак био, али шта ћеш кад ти не ваљаш. Преко теле®она без жица: Чешагија. Брижљива удовица. Самаричар': Дакле 7 шуви, треба да је дуг мртвачки сандук. М.1 ада удовица: Узмите боље осам. Заш мој покојни Паја је увек волио комодију, кад лежи. Н а х е ј у. К ћ и: Мама види хоћу л' се донасти г. иоручнику ? Мати: (ћерки која се дуго огдеда) Та да, да, само пожури да се не охлади и теј и г. норучник.

-езгије псгодео. Гост: (кафеџиници која му је кафу донела) Ах молим Вас, та вас ће ове муве просто подавити. Кафеџиница: 0 напротив ускоро ће их већ нестати јер замислите подаве се свако јутро преко хиљаде у млеку.

0 сб. ЈобаисНојк вашројиешу у )1ра1у — 15. V 09 на реци Влтави. — А ц к о — Тата, кад ће да почне? — Али престани дете, с тим вечним иитањима. Сад гледај на лађице и лампионе. Молим вас пустите ово дете напред!

— Валда сам луд не? овде стојим од четир сата, већ ми се ноге удрвениле, и сад да пустим ваше битанге ! — Како битанге! Ниткове! Само кад бих вас могао у овсј јурњави распалити! . . . Францишку, гледај воду . . . то је дивота! — Ах небо! . . . мени је неко извукао новчаник мама, ах, за Христа бога! . . . Овде је стајао један деран — а већ се изгубио! . . . — Слушајте, какав је био тај новчаник? — Цон ! — Хм . . . кад би био и плав, такође би био украђен! . . . — Ох боже! шта да радим! То морам јавити кварту. То нећу тако оставити! .. . Слушајте, не јечите ми ту близу ушију за тих пар грошева. Требали сте обратити паж њу. . . . — Ено, га, ено тамо стоји! Тај је стајао близу мене! — Али идите, молим вас, то је дворски чиновник г. Нимра, пазите шта говорите, да после не наседнете! — Ах, мама, сад се сећам, ја сам тамо имала такође заложницу на мој сат. То немогу преживети! ГЈустите ме да скочим у воду! — Дозволите, господине, не газите ми на жуљ. Ово је грозно! . . . — Пардон, али ви ми мало пре, умало нисте лактом, пробили грудни кош — Тамо неког тера жандарм. То је ваљда тај Вршовачки разбојник. — Или антимилитариста. — То ће бити. Тамо стоји и један војник. — Чујте стриче, у „Флерку" ће данас бити навала. Хоћемо ли тамо ? — Но, како хоћеш.*) — Тамо је добро пиво, а ако поручите порцију сира, то вам приправе по савету модерних архитекта. — Ја у то не разумем, кад би већ једном почели с тим ватрометом! Па после би ишли на тај сир. — Већ иуцају топови! — Госпођице, скините тај модерни шешир овамо се ништа не види! — Имате то као кров од ринглшпила. — Госпођице тај сунцобран доле, или. . . . — Баците га преко ограде у воду. — Мари, ја овде не могу издржати. Мени се лепи језик за непце. — Знам! Ти не можеш ви мало издржати без пива. Да ми се ниси макнуо ! — Мари, ја ћу да гледам на ракетле; тамо са шодера! — А мене слабу женску овде остављаш да ме угњече, и још покраду. — Ваљда ћеш ту сат издржати.

*) Сељак, који је пришао код еиновца, Св. Јовану у Прагу.