Стармлади

Стр. 158.

— СТАРМЛАДИ —

Бр. 20.

разуме се — одаисо ! Тако и вашој баба тејаторки која се разболела преписао господин доктор „иисац" и г. Тиквомир „лако јело" сла.гак купус (оперету) — а гђи тејаторки слаба ребра (30.000 крува) — и може ко и шнајца једног дана одапети. Међу тим госп. Др. ТриФковић, презеш заједно с господом позоришним одбором мисли да публика о позоришној уметности и књижевности нема појма као он, и још неки Енглези у позоришном одбору, који су поручили за репертоар енглеску позоришну библиотеку за неколико стотина круна — и сад хране публику с Јокићевим репертуаром. Извините славни поворишни одборе, заједно с чича Тоном. Знамо и ми шта су оперете— а шта мачији концерат! И сад због промукнутог писка — или испушеног гласа главне певачице — тејатор за сада даје Исине: „оперете уз прдаљку и тамбуре".

Сраман збор.

Збор зборила браћа крадикали, Љути Срби, четрјест осмаши, Свију влада — славви подрепаши, Коњ до коња, јунац до телића, Доктор Кепец, до Јаше Сомића. Ал беседи Јаша Кошутовац, „Славан" Србин, честити „Рауховац," А иобратим дичног Јозе Франка, „Велик Србин" — прави „Фљанка транка" (Уз кољено њему кепец седи) Криво стоји, ал „право" беседи: „Чујте мене, кошутовске маме, Ви видите, да смо и ми „даме," Слушкињице Раух и Векерла, Та знате нас, ко крајцару стару, Пробушену, — која ништ' не вреди. Нас народна невоља не скупи, Кад је ншоле требало бранити, Ил Србина за сабор бирати, Нит због зајма од народног блага, Кад хтедосмо Мађару га дати; Нит због српске земље манастирске,

Кад туђину исту издадосмо. Или када оно издадосмо, Брат Србива као и Хрвата, Јер брат не сме братом звати брата! Већ се Рауху у службу ставили, „Леп и добар" програм му славили! На удбини крвцу пролевали, Крвцу братску, због два перјаника, Крњег Чанка и Кукућ шпијуна, Радикалких великих —■ мајмуна. Нит смо онда збора сазивали, Кад из српског клуба иступисмо, Оставиемо Србе и Хрвате, И Румуне и браћу Словаке, Издајице то су свакојаке, Сви од реда то су „сребрњаци" А ми „Срби" „љути" народњаци. Чак у Еечу то нам је признато, Јер за наше „љуто србовање" Орденима вође наградише, Докле оне лоше неваљалце, Ј1оше Србе, оне самосталце, У азачке вргоше тамнице, Да их бије мемла од камена, А да зашто већ што Срби нису, Нит се један Србином нризнаје. А ми браћа „љуто Србујемо," За Кошута странку врбујемо. Па нек каже ког језик не сврби, Да ми нисмо, браћо, „љути" Срби?! Ту се деси, поп Тоша Милићу, Те подвикну Јаши Кошутићу: „Шта ли Јашо за српство учини? Дела гукни голубе гаћасти, Слаткоречив, знамо да си Јашо, Па реци нам Кошутова снашо?" Ал замуца Јаша Маџарина, Заееде му ријеч у гроцу, Мучи јадан као курва нека, Телићска га, једва спасе дрека, Коју кепец беше зачикао, Кад је вид'о да је Јаша стао, Чуо вику: „шарана" нам дајте; „Шаран" један, а шарен је други. Ал' се диже Живановић Гавра, Да он здере Јаши образину, Да прикаже човека опака, Да му види образ од опанка. Кад то виде нолиција славна Да је слава Јашина већ тавна, Да ће Јаша мачка да повуче, Тера народ — да се не потуче, Те Јакову страдати не даду, Јер су браћа — пазе се — и знаду. * * * Кад је народ ту видео брук.у, Пљуну народ — и оде под руку, Оде народ Јакова псујући, Оста Јаша ногом копајући. Ја. с. р.