Стармлади

Стр. 162.

— СТАРМЛАДИ —

Бр. 21. и 22.

ПЈЕСНИЧЕ-КЊАЖЕ, ЛАКУ НОЋ. 0 да си бар пао на бојеоме пољу, Високо би осто као оро сури! 0 што тако паде, што се тако згури, Да жаоком бодеш слично ситном зољу. Као дуб си био, а сад се заљуља, С круном својом паде по сред смрадног муља; — Пјесниче-Књаже, лнку ноћ! За слободу ти си крв јунака ливо, Због слободе пијеш крв њиних синова. Поч'о си ко соко, умиреш ко сова. — Знаш ли зашт' је небо над Брдима сиво, Знаш ли, шта то хуји врх јуначке Зете? Из раздртих гробља кунећ' дуси лете! — Пјесниче-Књаже, лаку ноћ! Стрепи, плачи, Књаже, и биј се у прса, Нек' се с прахом меша коса твоја сед.а, Јер под тешком клетвом увређених Ћеда. Под косима сурим не има ускреа! Страшно куне звекет невиних верига На челу ти пршти срам крвавог жига! — Пјесниче-Књаже, лаку ноћ! 0 да си бар пао на бојноме пољу, Високо би осто као оро сури! 0 што тако паде, што се тако згури, ЈХ а жаоком бодеш слично ситном зољу. Као дуб си био, а сад се заљуља. Скруном својом паде посред смркдног муља; — Пјеениче-Књаже, лаку ноћ! „Словенски Југ." После фридјунгове парнице. Кад Бог хоће и — метла пукне. Ево и доказа ! На пр. Др. Фридјунг дохватио метлу те почео да чисти испред врати коалиције, а коалиција му зграбила метлу из руку — и тако се онла испувила узречица: кад Бог хоће и метла пукне! Он је до душе покушавао неко ђубре да счисти преко Саве у Србију, али исти мах Србија мало јачи ветар пустила, на се све то ђубре стресло Фридјунгу на главу — и сва велико српска пропаганда к>ју је пронашао Ерентал, Акурти, Тарабокија, Настић и Фридјунг — нестала је. . . расплинула се и нретворила у — сраман Фијаско и пораз бечке интриге! До душе то су они у Бечу могли знати већ из историје и ове српске народне песме : Кад, зажели светли цар, У смрт екаче граничар! па нису морали терати историју у лаж, помоћу историчара Фридјунга — те стварати од

њега историјског магарца! — нити и пред Европом магарчити своју дипломацију коју је већ неки лиФерант докумената тако ле по намагарчио, да је после морао Шваба противу Швабе сведочити — да су сви документи кривотворени, као што је кривотворена и Настић-Раухова: „велеиздаја" тако да су и саме „Бапгег'8 Агше 2еШш§" морале закукати како је у Аустрији „Бав Већас1е." И тако Рауху, кадје реч „о паклу" мора доћи на ум позната узречица : „Црнац је своју дужност учинио, црнац може ићи !" — наравно и повебти за собом и све своје остале црнковиће. . . за којима ће једино још Јаша Франков и Јозуа Томић кукати . . . А ако кукају сироти и за невољу им је . . . странке им се распадају, као швапски сир или Фридјунгове клевете . . . па ће једног дана и Јозуа и Јаша, зачудити се, како су остали без телића — сами за „празним" јаслама . . . Сремским радикалима се више не тегли у Рауховим колима, па ма колико Јаша у својој „Ергелуши" замањивао хајкачом — и хтео да их тера и даље у Раухов обор . . . Што рекли: „Зна и луда кока што је јастреб!" — Идући избори ће то и доказати. — Сремски младо-радикали ће подвикнути Јаши и његовој измећарској улози цоки ! А богме кад га они цокну, — онда ће се опет разболети и скинути и ону другу Фирму с „Заставе" — господина Кеете Нуеновца. Кести Кантарџији је већ „друштво рад" а привезало канту . . . а кад је привежу Јаши, и подвикну му — ња . . . неће се скрасити све до — Абације. Живи били на видели — што рек'о Јаков. ,

Ц р н о горке. — „ Д р ногорски Гласаик" расписује дражбу за дражбом над имањима заточених у Јусу®ачи. У истом броју изјављује црногорска влада да она не стоји ни у каквој родбинској вези с чувеним харамијом Рожа ПРвдором. — Књаз Никола не узда се вчше ни у шта, само у Тамановића — и џелате! —- „Браник" доноси до. ис из Црне Горе, који од речи до речи заудара на цетињску кујну „Цетињског Бесника" — и правда цетињске крволоке и џелате. Међер Српска 1 .0словица има ираво кад каже: На, муци се познају јунаци; у нужди сезнају пријатељи. 1Г С1ГДу. Један имућнији сељак етоји нред судом да одговара за своју кривицу. Председник суда хтео се уверити је-ли му велика и имућна задруга (фамилија) па га запита: — Је-ли јака твоја задруга? — Да ви'ш господине, иа и јесте. Кад се о слави понапијемо, ми измлатимо сво село — одговори сељак. кића.