Стармлади

Стр. 68.

СТ АРМЛАДИ -

Бр.

Из изборне борбе и торбе. — Телеграми жицом и без жице. Телефонски извештаји, дојављивања, дошаитавања, де пешке, дониси и т. д. — Од наших неизвештачених извештача. Дојављиаање с дошаптавањем (иреко телеФОна без жица.) У редакција ,.3аставе." Јаша : ( шета се горе, доле, хуче — и грди наизменце, самосталце, алмажане, подрепаше и различија. Др. Полита и либерале и не сиомиње. Ти му не сметају. Ако му их случајно БрадваровиЛ сиомене — а он само одмахне руком): — 0 мртвима, не ваља ништа ружно говорити. Кад би све странке тако силне биле као либерална — имали би посла само са 6 кандидата. Они су нодесан материјал за грдњу у „малој" — али опасни нису. — Та што их онда непрекидно потежеш ко кебу иза појаса! — Зато, што је свет на њих научио — а ми смо их годинама нашем народу као нека страшила ириказивали, и сад би му Фалили. Неког тек мораш грдити и народу гадити као неваљалде. — Па ето ти трзаш за њих: иодреиаше. — Види се, да ниси учио журналистику у Бечу — него у Земуну. Мој брајко, у колико више спомињеш подренаше у толико им већу важиост дајеш и нравиш за њих рекламу. Друго је то грдити браниклије у листу, а друго подреиаше. Заш мртва уста не говоре, али жива нрмчају свуда нашу бруку... а они нас мало из ближе и дубље познају него браниклије. Њима ти уста не можеш — Фразама запушити. Онај Котрљан се из среза у срез котрља и прича отворено све наше лоповлуке... Сад ће канда и друштво „Крад" да дође на ред. Имају људи акције — и могу нас још иод суд ставити. Кеста Кантарџија: Ставиће ђаволску матер. А да што ја водим „дуило" књиговођство. Та ту и сам Бог, а не Палчика да сиђе, не одозгоре, него с неба, не може се разабрати шта је лаж и шта је истина, тако сам ја то удесио. И ја се не бојим, само ми је по мало страх од оне двојице што су били у администрацији. Ти ми могу смутити воду. Јаша: (окрене се Кости Будаковићу): Шта је, имали што"? Будаковић : Има ђаволску матер. Ево ти па наћули мало твоје уши, имаш мало веће него ја — нарочито као „бивши магарац". Јаша : Мој, голубе, — колико је Хрватска велика — и ни од куда хабера. Дреждиш ту код телеФона од 8 сати из јутра до 8 у вече, и ни кер те не зове на телеФон. Штета за те новце што се за њега плаћа. Није то шала из 38 срезова очекивати извештаје — иа ништа. Да пије жица пукла. — А да нам нису тридесет и две жице попуцале ? звррр

(зазвони звонце):

Јаша: Хвала Богу, нису! - — Хало, хало ! (— Фрајла моргењача приђе теле®ону.) — Хало, хало, ко је тамо? — Овде Стара Пазова. Ј а ш а (стресе се): Бррр . . . — Двадесет и два! — Шта дведесет и два? — Тропа! — Звррр . . . Хало, хало ... — Бежанија . . . — Шта хоћете из Бежаније? — Бежанија, Бежанија ... — Ама ко је у Бежаннји . . . ? — Сви наши! Сви. Сви одлазе у бежанију.... — Пиши, Јашо: „Никола Петровић је сметао радикалској једногласној пропасти и за то су наши и повукли се у Бежанију! Јаша: Велико „Б" или мало. — Мало, мало, разуме се. — Звррр . . . — Звррр . . . — Ко је тамо? — Митровица ! Треба те ли мало вица, за „Стармладог ?" — Овде није „Стармлади" иего најозбиљнија „Застава." — Чика Миша — : остао! — Остао?! — Да! — Посланик ? — Не. — Па казали сте да је остао. — Да! — Па? — Код куће! — Како, не чујем добро ! (Јако виче:) — Чика Миша „отров" ос-та-о код к у у - ћ е е !