Стармлади

Бр. 14.

Стр. 109.

„Слава" црногорског народа. Црногорски народ вришти, Тирански га ланац стеже, П јесму смрти мученика Зар не чујеш. „краљу", кнеже? Ал не! „Сретан" народ пјева, По Гори се пјесма слеже, Хори с пјесма слављеника: „Слава теби, „краљу", кнеже!" Круну златну мећеш на се, Народ тешки синцир стеже, Ох, што ниси од тог гвожђа Круну сково себи кнеже? Затрешће се мрачна Гора, Попуцаће „златне" мреже, Песма твојих мученика, Кад с захори „краљу", кнеже! Дурмитореки.

Незаслужен господарев грб. Дошао Ненад Крњов из Пјешиваца на Цетиње. Било је вријеме жетве, а он мјесто да сабнра оно мало сиротиње, ону цркавицу, дошао на Цетиње, да тражи десечарицу, грб. Нешто му у срцу тешко боже, па ако му је господар не додијели, он ће се кукавац убити из репетирке. Треба да знате само, да онај који не добије од господара неки грб — није власт, и не може зорити, и опо сиротиње што има — пропада му. Припустише и њега под бријест. — Што си ти дошао, рецидер ни, чоче —иита га господар. — Да те Бог жпви Господару, тражим правпцу и мислим да ћу је наћи данас пред твојим кољенима. — Да нећеш левор, да ти дарујем! То је од онијех поклона рускијех, које је господар скупо продавао народу, којима је послато на поклон. Левор је продавао по 15 фијорина... Пјешивцу штреца срце... •— Купио сам твој левор Господару за три дуката, него не могу да живим ако ми не даднеш десечарицу, од срамоте ћу потонути у земљу; помози ми господару за име божје и ћивота св. Петра. — Машане! викну господар, а прискочи један перјанпк баш до пјешивца са ријечима: — На служби Господару! — Подај, велн Господар, овоме Никоговићу, ту показа на пјешивца десечарицу, па ако је ие заслужи, оцијепићу муна сред пјаце двадесет и пет тољага... Перјаник је учинио по заповјести, а пјешивац као да је у рају потскочи и викну:

Да те Бог живи Господару и цијелу кућу Петровића... Сунце је.било на западу. Двије годпне су прошле од како је пјешивац добио грб. Гомила. свјетине окупнла се на сред пјаце. У средини на једној клади обаљен је кукавац Ненад Крњов. Перјаници су са дугачкијем тојагама ударали по несрећној жртви. Оцијепили су му двадесет и пет у сред бијела дана. Зашто! ? . За то, исповједио се Ненад Крњов јединоме пријатељу, што нијесам по наредбн Господаревој убпо рођенога брата, а грб ми је дао с ријечима: Ако га не заслужиш оцијепићу ти двадесет и пет тојага на сред пјаце... Брат Ненадов бно је учител> и клубаш, а то ће рећи у.з народну странку — . . Ж II В II 0 Г 0 С П 0 д а р ! Један пјешивац.

ВАЂЕВИНА. — Како су руски поклони „поклањани" народу. Баш је доста велик ријечник Вуков, али ријеч вађевина не налази се у њему. Она се одомаћила или створена је за вријеме сретне владе по народ у Црној Гори —. књаза Господара... Кад се буде Вуков ријечник поиуњавао, објасниће се ријеч вађевина од нрилике овако: Услијед суше, неродице, ратова, ру.ска друштва иобуђена хуманитетом слала су поклоне сиромашном народу у Црној Гори. Књаз је -те поклоне продавао народу; до новога жита давао је товар на пр. умертина за наполеон. Година омане, и сиромашак је за онај товар жита лако набавио наполеон, било што је продавао кравицу или што се спријатељио с зеленим светом или што народ ријекао: „з е л ен ашим а" (попа Ђоке, Матановића и Пламенца и т. д.) који су му убрзо и кућу продали да га ослободе од дуга и терета. Ови „књажеви" поклони су многу црногорску кућу раскућили, а дужника на „лустрајзе" у свијет — чак у Америку отјерали. Краће речено: Продавање рускијех поклона по иечувену „јефтину" цијепу и егзекутивно наплаћивање овога дуга уз „зелене" зајмове, то вам је „у српском језику" код Црногораца, нов појам пазван — вађевина. Књаз, да га Бог поживи, новац од поклона, које је „поклонио" народу пласнрао је у француске и енглеске банке, дијелно је својим „перјанпцима" робовима и хајдуцнма,' који су све што је напредно у Црној Гори имали дужност, да униште... Слава кући Петровића! . Цетиње. Црногорац Спасојев.