Стармлади

Стр. 130.

СТАРМЛАДИ -

Бр. 15. 16. 17.

Макеим Слатки. Почетак школске године. Малк!) смо закаснили, но добар савет добро ће дићи и сада. Велико је прање давно нрошло. Давно су пзнесене из родитељских кућа кутије и сандуци с чистим рубљем и печепим пилићима Многајевећ мати започето са сузним очима велико спремање свршила. Да! Школска је година почела! Колика је то радост за учитеље, ђаке и за народ! Учитељи једва дочекаше да сабрано и сталожено знање предају млађима. Ђаци, орни и вољни (та ночетак је! —) гутају предавања као пчеле туђ мед. Ннрод опет сав сретан трља руке, што за много година неће оскудевати у господи. Сви клубови, све странке и сви несвршени ђаци увели су ту моду, да нослуже и млађима и старијима својим саветом, па нека је дозвољено и нама да се малко но моди владамо. Когод може нека да евоје дете да учи за господина. Истина, говоре баке и старци да је теже радиги главом него ли рукама, само ми још нисмо видели да ни она највећа госнода, што највише раде главом, дају своју децу у ратаре, па то чисто не верујемо. Та лепо је бити господин! Увек чист, умивен, обријан, рукавице на рукама, цигара у зуби па полако у звање. Онле грдиш млађе, клањаш се старвјима, истресаш се над простим светом и чекаш први да подигнеш месечину. Тако пролази време, па ето и мировине. Зар то нијелепо? Когод може нека да своје дете да учи за господина. Не мора свако учити баш за генерала илити министра. Треба народу адвоката, судаца, учитеља, попова, бележника и — оврховодитеља, то јест егзекутора. Сви ти лепо живе. Има бележника, који и у најсиромашнијем крају стече за кратко време неколико хиљадица. Стече поштено дакако. Чим има новаца одмах је и родољуб и домољуб и све оно редом, што се дапас хвали по новинама. Не мора се дете мучити да сврши све разреде. Доста је и три-четири, А то се може. Има проФесора, који ће мало прогледати

и погледати за се, па из особитог обзира према вама још једаред питати вашег ђака и уложити особитога труда и вслике бриге да ђаче — прође. Е, која се кола мажу, та не шкрипе. Ако се и за најслабијег ђака не нађе ни од куда и најмања потпора, нек иде у општипске чиповвике Тамо се мало вежба и хајд на исиит. Лако се испити нолажу. Само нек молба мало зашушти или зазвечи, мора испит испасти добро. А онда? Та места мора бити. Народ је добар. Треба му чиновника. Да има госноде још толико, колико их је, још би се нашло, ко ће остати код куће; — не би баш сав народ отишао у Америку. А шта је тек, кад ђак сврши велике школе?! На школама ужива: пије, пуши, карта се, об дан сиава, об ноћ се шета, весели се и — цо мало учи. Наједаред ето великог госиодина. Ху, толики је велики, да не нозна ни евоју мнтер. Заслужује на све стране. Новац цури а велики господин троши на клубове, концерте, нозоришта, банкете, изборе, маниФестације, демонстрације, корпорације, илуминацаје, измотације и друге гњавације а све због народа; — нек је народу лакше. Лепо је то: сваки дан спавати до осам, па на шљивовицу, па мало у звање, иа на шунку с нутером, па на комисију, па на пиво, па на вечеру, па мало дневнице и мало километрине... ето милостивој за нову блузу, а велеможни у каФану на партију до ионоћи. Тако се живи. Народ воле да је господи боље и чим види горчила на прагу добровољно даје и јастук испод главе, само да господа могу уредно живети. Зато у школу децо! Когод може нека учи за господина, јер господин је човек, која живи као човек. Господин се сме преварити и — опити, сме се забунити и — мало и туђега пропадљивога бл^га придићи, сме заборавити — и туђе задржати, да се код њега користоносно множи, сме бити слободан и према другом сполу, та... но... човек је, а уз то и господин. Ето наш доктор. Што више господе, тим је иароду лакше и боље. Лакше се растаје с кућом, имовином и онда лакше путује. Слободан је, нико га више ни за што не задржава,