Стармлади

Стр 118.

— ОТАРМЛАДИ

Бр. 15. 16. 17.

Шта се телефоном не може произвести?

Муж (из звања): Хоће ли бити готов ручак у један сат? Жена: Тешко да ће бити и у два. Данас ћу опет у цркву. Муж: Драга жеиице, ја сам већ на ту женијилну мисао дошао, да спојим цркву и нашу кућу с теле<1>оном, да се не би увек морала правдати како због ручка не можеш у цркву; па онда лепо можеш код куће слушати божију службу. Шта велиш на то? Жена: То је све лено и красно, драги мој. само кроз телефон се не може мој нови ш е ш и р за сто круна — видети.

Разговор у возу. Новосађанин (старији човек): Ал је тј дивота сад удешено са жељезницом. Знам ја, пре док још није било жељезнице, па за два Форинта душу да ти истресе таљигаш до Карловаца. А гле сад, платиш два сексера па и незнаш кад стигнеш у Карловце. Карловчанин: Па и то је скупо, брате. Знам ја једну госпођу из Новог Сада, која скоро сваке недеље заједно с ћерком бесплатно се воза у Карловце,

Дома"Ке вести. Из српске новосадске гимназије. — Господине, дошао сам да вам се жалим на оног музликанта Ису, што исписује песме. Истукао ми је сина у школи и у цркви, да га је крв облила. Јели дрква свето место — а школа за васпитавање — или су то жандарске касарне, где се иерјаши бију? Ако господин музликант има неку циганску крв, па мора да се бије, а он пек иде у жандаре или иандуре, па тамо може ако има џелатско срце и људе убијати, закон му дозвољава али нек не срамоти ни српску цркву ни школу. — Јел' вам умр'о син? Није! Па шта онда хоћете? Бијем и ја ђаке ... А нарочито децу из Хрватске која не знају мађарски језик. Баш пре сам једном уста разбио. Знам, господине, то не може бити. Да је дете вае тужило... — Мислите, да би ми шкодило ? На против... још ми је користило... ностао сам управитељ. — Та но, но, господине, знамја, да сте Ви у Фори с мађарским језиком према музликантовом „цицулицу", ал' онда бар са ове барон Бајићеве зграде скивите наслов „српека гимназија" — па метните наслов који не би свет варао, него који би истини одговарао: Прва српска жандарска касарна — па онда би бар родитељ знао, коме је у шаке дете дао. $ Тумачио Б. П. ђацима да Срби немају добре химне. Међу осталом напомене, да је и А. Шантић покушавао да напише химну. Само су му стихови — вели Б. — остали шантави. — Кад је г. Б. то говорио, сигурно је заборавио на своју штиклу и своје стихове. Утеха. — Знате ли ви, да онај господип, који с вашом ћерком иде, да је то један обешењак који је неће никад узети? — Не чини ништа — ако је не узме. Онда неће добити његов кишобран, који је код нас оетавио.

Искреност. Куварица: А камо тебе јуче, Кузмане, зашто ниси дошао? Бака: Ау, дошо би ти био душо Сосо, ама тако ме је болио стомак — да ни окусити не би могао вечеру.

ЈНове буковачке речениц^. — Шта си отегао, ко престојник исграгу против буковачког биљежника. — Плати ће, кад се буковачког натароша истрага доврши. Има тај више година, него буковачког натароша истрага. Волије ти предстојиик Рашета једног Личанина — него сто Лемајића. — Плаче, ко Нештин, за бившим благајником. ^ §. §.