Стармлади

Стр. 186.

Бр. 23. и 24.

Ј1 и с т а к. Због срца. — Једно страданије на сувом путу. Недеља је .... Зима почела, — а зимње сунце загрејало, али оно сунце које наш народ зове зубато. Елем недеља после подне, а зубато сунце греје... Воја, општински писар, изашао у шетњу. Ужива што је и он изишао — што рекли — међ свет. (Иначе он своје слободне часове употреби на Фарбл и на ајнц). На пијаци света пуно. Милина погледати. Истинаје, како се он обичавао изражавати, није изашао друштвена крем, алије ту народ, који крвавим знојем свој насушни хлеб зарађује. Он је уживао у томе народу. Мађарице слушкиње, у шареним сукњама, у утегнутим шосовима штумадле, и швабице у широким уштирканим црним сукњама, које све шуште. Молерски радници, скупили се па се забављају, причају, наслађивају се разним шалама. Ето тако је хтео Воја, он који ведри и облачи у општини, да проведе то после подне. Шетао је поред слушкиња, бацао љубавне погледе и тражио коју воли, (хоће ли је наћи). А и како је неби волио кад се сети батакова од ћурке, неких Флаша пуних и других разних ђаконвја — и сцена. Воја није баш тако леп човек, али је кицош. Уфитиљио неколико длака, за које је говорио да су бркови & ла кајзер Вилхелм. Нашо је подужу косу (знате волео је песнике и ако није имао у себи песничке жице,) и где је год читао лепу песму за декламацију учиојена памет. Није имао дара за певање, па зато није ужавао ни у песмама за певање. Даклем сад га донекле познајете. Шетао се горе доле и то озбиљно, како једном званичнику пристоји. Увидео је сад, да је много боље бар недељом после подне шетати се, тако међу омладином,

правом народном него седити код Фарбла и ајнца. Таман он себе тако коре, али га трже у исти мах, смех и кикот из једног мрачног ајнФорта. И гле, судбина је сигурно тако хтела, да се тај смеј чуо из ајнФорта Васе, шпецерајисте. У оном истом ајнФорту, где га је толико пута чекала Реза (слушкиња) да му се и по петнајсти пут закуне, како му је верна, управо до -—- смрти. Воја је мало застао и крхао се, да ли да уђе унугра или не. И његова љубопитљивост победи. Управо зашто и неби? Он је и један званичник из општине, па и дужност му онекле палаже. Можда се ту шта радило проти закону. — Елем он уђе. ... У ночетку кад га је видио човек ући унутра, сасвим хладнокрвна, озбиљног лица, нико не би могао прорећи какав ће бити свршетак, тог његовог званичног корака. Али већ после неколико минута зачу се нека вриска, неки одјеци ћушака, тумбање. Ккквих све скала у гласовима није било. На једанпут се зачу узвик (више налик на урлање): „у помоћ"! И врата на ајнФорту Васе шпецерајисте се отворише, а иисар Воја суноврат испаде, забоде главом у сукње госпође предстојниковице, којаје у тај нар наишла и којој, које од страха, које од наглог испада Војиног, — пуче гиртл на струку. Али да вам разјасним нагли испад господина Воје из ходника у који је био ушао. У ходнику је био полумрак, (била је стара зграда), а особе које су га виделе улазити повукле се мало дубље унутра, те се у ходнику од десне стране куће склонише. Господин Воја гонио их је стопу у стопу . . . и за неколико тренутака противници стајали су један према другоме, очи у очи. Какав призор? Воја се пренеразио. Његова врлопоштована Реза или Реска (како јој оа од милоште тепаше), загрлила неког непознатог. У Воји узкипи крв. Не знам баш дали је то од љубави, или што је видео да се овим часом раставља од лепе кујне, Васе шпецерајисте, или управо, ћурчијих батакова, пилећијих тр-