Стармлади

Стр. 28.

Бр. 4.

Са скулштине ,.Срп. трг. удружења". — Како сте смели упропасти толики новац, 600 хиљада круна?! — Ми смо прсбали па смо могли, што рекао покојни пааријарх. — Ви сте још зелеи ко краставац, да тако штогод питате. (На реч краставац, позелени познати матичин фини човек, стисне песнЕцу и полети према говорнику): — Кушујте, јер ја умем и фини човек бити... Мислим да ме познајете... — Да, али ово није матичина скупштина... — Одкуда чине 16.780 круна плате, кад осим управника, каиговође и благајника више чиновника и нема... — У тај рачун је г. председник стрпао и масне хонораре про®есорима за „трговачке"... на да се не види... — Мени су нисали да је биланција лажна! 1907. године јавили су да имамо вишка 20.000 круна, а сад јављају да није било вишка него мањка 60 хиљада круна. — Па шта хоћете ви? Свега је разлика у 80 000 круна! — За тричавих 80 хиљада круна се ваљда тек сме књиговођа „забунити!" — А где је био надзорни одбор, који прегледа књиге? — Где су 8000 круна, који су приложили по спомен плочи разни прилагачи? Њима ни трага у биланцији. Где су 32000 круна резервног Фонда из 1608. год. И њима трага нема у билавцији 1909. године!?? — Е, а где је зец? — Зар госп. Терзин, који иита не зна да је те године било помрачење... Можда је номрчина... — Тако је! тако!... Појела је помрчина! М и л о ш е в (у с т а ј е и н д а ч е): Ама господо, нашто та свађа! То ми изгледа каооно: „Свађали се врапци око туђе проје!" — Управо овде проје и нема — та је давно иоједена. Ако ћемо нашто, ја сам се највећма убогаљио — и нећу се ваљда свога века оноравити! — Остајем дакле Финанцијерски богаљ за сва времена. Теши ме једино то, да и „коњ има четир ноге, па и он поклизне!" — Срамота! — Није то срамота! За нас не постоји срамота! Срамота је кад тако шта радикали израде, — али за нас је то у најгорем елучају дика! — Треба вас на суд ! — Ваљда нас нећете сад вешати? А, разумем да су то браћа радикали израдили... онда би имало смисла вешање... и ја бих нрви предложио вешање... Чак би бар годину дана о том у свима нашим новинама иисао, а овако н ема смисла! Ми смо сви своји, осим г. Терзина и г. Поиовог? Дакле? Има ли смиела да ми

сами себе вешамо... ја држим да би више смисла имало, да ми сами себи изгласамо повереницу и разрешницу... Па сир, сапун, квит рачун! — Ми смо противни! — Хе, ми ћемо вас надгласати... — То није лепо, да управа сама за себе гласа... — Није лено, ал је нробитачно... Долази до гласања — и разуме се Милошев и његови људи, који не зависно од централе гласају •— надгласају. — Видите, дакле г. Терзине, да смо ми сви поштени људи.... — Тако је... само 600.000 круна нема! Чешагија.

ЈИајновијим „народњацима." Демагози подигли су грају Ал' глас њихов тако нразно звечи, Чујеш само: речи, речи, речи ... Не знам само, шта ће од њих бити, Кад им народ лунетање спречи Иа изгубе и смисо за речи? Ал' ће тада по главама њиним За навеки једном да зазвечи! То ће бити дивна, задња рола, Тућиће их народ као — вола, Када једном дође и до свести, И народне стигну — Влаговести! р.

Морал у наши* странака. (Кујеновим подрепашима). По неки се за то боре Да би други пали доле, А то бива често, Да заузму они одмах Свако њино место: Па да раде оно исто Као они што су пали, Ето, то је иолитика На коју су рачунали! Судбина је тако дала, Да је ово наше време Вез — морала! р,

Епиграм. Од тог брашна неће бити погача. У „Слози" за народ меси Клерикалац неке иите: „Зашто народ с њима неће?" — За то што сте — језуите! Народњак. У т е х а. Д а м а (на дворском балу): Истина овде човека много чепају — али све добре породиде !