Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Књ. 1

56 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

у помоћ војску да сруши Кошутову буну у Угарској, а 1855., кад је требало Русији вратити дуг захвалности, он је њој припретио ратом. У срцу Фрање Јосифа није било осећања захвалности; он је РуСији то у очи казао иако су му Руси рекли да је некад и захвалност добра и корисна ствар. Кад су Фрању Јосифа избацили 1866. године из Италије и из Немачке, Русија је била та која је 1869. године спречила савез аустро-француско-италијански, који би повратио и углед и место Аустро-Угарске у Европи и отклонио француски слом. Фрања Јосиф је могао осетити тада колико је тешка његова реч „Аустрија ће зачудити свет својом незахвалношћу“ коју је бацио у лице 1854. Русији, упетљаној у Кримски 'Рат. Његова незахвалност га је лишила занавек изгледа да се освети Пруској за Садову и да се отресе њенога јарма. У Европи је цар тада био дискредитован; сви су га напустили, оставили да се носи сам са својим поданицима. Фрања Јосиф је због тога, без ичије помоћи унутра, морао да завађа па да влада и води штетну династичку опортунистичку политику. У томе је био постао мајстор; дуга практика научила га је да осећа унапред и сигурно шта је добро а шта није, шта може а шта не може да ради. На њега се нико никад није могао потпуно ослонити; државници и народи који су му служили могли су очекивати да ће их одгурнути, чак избацити напоље без збогом, само кад су му за његове непосредне сврхе потребни други људи. Цар Фрања Јосиф је био неспособан да воли и да буде захвалан. У његовим очима за оданост и услуге била је довољна награда и људима и народима част што су имали да раде са њим.

Царева писма из детињства, из младости, из доба породичних трагедија, показују једнога сувога и себичнога Швабу који је хтео бити племић по угледу на краљеве џентлмене, на војводе од Морнија и њима сличне.