Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Књ. 1

58 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

наести је час да се уђе у рат“ записао је један дворјанин из Шенбруна о овоме војнику.

Током анексионе кризе 1908—1909., и балканских ратова 1912—1913., две најкритичније епохе у његовом животу после Садове, цар је одржао превагу са мишљењем противу рата, противу Хецендорфових „превентивних ратова“. Има података да је Фрања Јосиф у току балканске кризе био мишљења, да је требало дати Србији излаз на море.

— Зар би то била нека велика несрећа да смо на Јадранском Мору дали Србији један излаз» Не бих рекао; зашто да и она нема једно прозорче на свету. Аустрија би само добила да из тога пристаништа добија непосредно стоку и жито. Престале би на тај начин и мађарске зађевице, чему бих се радовао, — казао је цар своме првом дворјанину грофу Пару.

Цар није могао издржати дуго борбу са војничком партијом и са Фрањом Фердинандом. Кад је сазнао за познату шпијунску аферу генералштабнога пуковника Редла, кога су ухватили у служби рускога главнога генералнога штаба, цар је био утучен.

— То су нова времена» У наша стара времена тога није било, није се ни замислити могло.

А кад је видео да због те афере генералштабнога пуковника Редла, који је био шеф шпијунаже у главном аустро-угарском генералштабу, неће никога ни сменити ни казнити; кад се уверио да његов наследник Фрања Фердинанд неће ни да чује за смену барона Хецендорфа и корпуснога команданта Редловог, већ да хоће пошто пото да их задржи, цар је био начисто са новим војним системом. Брзо после овога искуства цар је поставио ерихерцога Фрању Фердинанда за генералног инспектора целокупне оружане силе и уступио му сву власт над њом на суву и на мору. И отада је ствар „предао у руке божје“ а никад није Фр. Фердинанду заборавио Редлову аферу; то му је и показивао увек. У септембру 1913. после великих маневара.