Стевана Стратимировића митрополита карловачког план за ослобођење српског народа

2; ____- Прот. Ст. М. Димитријевић Наполеона, Александар 1 маштао је само о триумфу Русије на сломљеној сили „Италијанца Бонапарте“, како га Стратимировић назива. Свакојако да сујети императора није могло годити, што Стратимировић у мемоару своме неколико пута понавља име Наполеона, и, поред све осуде, назива га силним и великим и истиче као пример и подстрек императору за храбрије узимање у своје руке решења српског питања. Али он је већ био за_ плењен другом идејом. Васпостављена Нољска под скиптром Александра ! и у персоналној унији с Русијом имала јој је, по тој идеји, бити авангарда у евентуалној борби са западним земљама. Међутим, остварење тога плана требало је да окрњи интересе Пруске, а ту је император био слаб и поновио је погрешке претходника, жртвовао пољску ствар немштини.

Рођачке везе су претегде и он је, због Пруске, 1804. године дошао у отворено непријатељство са Француском. У то доба колебања и борбе Александра | са непомирљивим странама сопствених политичких планова, обновљења Пољске и задовољења Пруске, за време последњих напора Чарториског у корист своје уже отаџбине, појавила им се српска ствар у врло незгодном за се часу. Отуда и она доста хладна официјалност према првој српској депутацији у Петрограду.

У предлогу Стратимировића, да се за владаоца будуће српске државе, ако то не може бити православни руски велики кнез, узме какав рођак императора, страни принц, протестантске вероисповести, само не католик, и у онаквом одзиву 0 Пољској и католиштву, издаваоци мемоара и сви, који су га по њима спомињали, напамет су изјавили сумњу, да га је Чарториски и подносио императору, већ да га је вратио Самборском'). Међутим, то не стоји. Покојни Новаковић наводи мишљење Розена (Андреја Евгенијевића), по коме је Чарториски наредио, да се мемоар препише, па да је оригинал вратио, да би заварао траг, али се у многоме управљао по томе плану. Даљим резо"новањем, вели, Розен доводи у везу план (Стратимировића и прву српску депутацију“). Другу његову претпоставку потврђује оно,

1) Русскти Архивљ 1868 г., | 112.; Чтев вђљ Имп. Обш. Ист. и Древн. Росескихђ 1868., 1, 239.; Нилљ Поповљ — Росе и Сербта, Москва 1869., 1, 31.; Трудег КЧевскои Дух. Академи, 1896. г., декембар, 5083., и други.

_2) Стојан Новаковић — Устанак на дахије 1804, Београд 1904., 14., напомена. Е