Стихови / Сима Пандуровић

|

ИЛУЗИЈЕ СЕЋАЊА И НАДЕ 4:

КРАЈ ЛАМПЕ.

Кад ћудљиво вече донесе ветриће

И мирис цветних душа свуда распе,

У мени се, као радосно откриће,

Буди чудна снага, кад сви други заспе, Чудна снага као чудно, ново биће.

«

И док муком ћути моја мала соба,

ја осећам радост снаге, радост моћи; (Осећам да сам, у то мртво доба,

Чедо моћних снова, видовите ноћи,

И да скидам ланце тужног дневног роба.

И моја се мис'о, и моја се машта,

И воља, испну на горду висину, | Вртоглаву, лепу, испод мутног плашта (Облака, на домак звезда које гину Под зрацима сунца радосна и ташта.

Али прва зора и крај свега гласи!

Наш полет брзо, опуштених крила,

још док бледи месец мрку поноћ краси, Пада и гине где је нада била,

Крај лампе што се полагано гаси...