Стража

КЕОГРА& ПЕТАК 5 СЕПТЕМБАР 1914. ГОД.

Врој 22^

СЛОБОДОУМНИ ОРГАН ЈАВНОГ МИШЉЕЊА

Гоаим УУ

■■ твмгван

СТРАЖА

БРОГРАД

Нратмата СрАвЈу м« потмтв.

НА ГОДНИУ

дин. 12

„ ШЕСТ МЕСНЦН

. 0--

„ ТР* МЕСВЦА

. 3'-

, ЈЕДАН КВСКЦ

„ 1 ‘-

Првтплата за пиострапствп на вошгн;

НА ГОДИНУ

днн. 30‘—

„ ШЕСТ МЕСНЦШ

. 15 ‘-

„ ТРШ МЕСВЦА

. 7-50

ш

ТЕЛЕФОН УРЕДНИШТВА 1092

Излази сваки дан у 6 ч. пре подне телефон штампарије 1092

(Л0ВЕ1С1 Париски лист „Пти Паризијен* поводом наших победа над Аустријанцима, на Церу и Јадру, донео је овај чланак под горњим насловом. Тај чланак гласи: „Сећате ли се оне велике забуне и у осталом врло симпатичне, којом су нас Срби зани* мали последњих дана месеца ју* ла? СтраХовити колос аустроугарски устремио се на малу словенску краљевину, устремио се од једном, сасвим изненада, пошто се, пре тога, припремао да је нападне једновремено са свих странз. Шта би урадили 350000 војника српских против огромног таласа људи, који је имао да преплава целу земљу? Од тада ситуација се применила, цела је Европа ступила на позорнипу; силе Тројнога Споразума осетиле су, да је завојеваље Србије само прелудија какЈОг другог. Аустрији је ваљало да одвоја један део своје војскс, коју је оставила на југозападу, и да га пошље на северозасад према Русији, а, тако исто, и један део према Италвји, којој никако не верује. Срби, борећи се, у будуће, против силе која је бројно Оила много и много надмоћнија од њихове, ну који се онв више нтлако неће плашити, учинили су прцш чудо. Прва ве7икс1 борба, која се десила од почетка рата, била је на обалама дзеју српских река, Дрине и С«ве, и надчовечанским по^етом, храбри, а малени на* р*д словенски, Срби, својим на шдачима задао је тежак удар, ксјег ће се они увек са грозом саати. Овај пораз је чак н симбсшчан: право је да влада Фање Јосифа, која је метнула уарак на континенат, и претрпи пви пораз. Аустријанци су се онако исто двно понашали у лепој зекљи Обији као год Немци у Белгјв и у Лорену: набијали су т своје оштре ножеве сироте жае и невину децу, а чим би дошли батине, бежали би безобарце, остављајући своју ар тилервју и муницију. Јјжни Словени, Срби, код

Шапца, показали су дивну одважност, каогод што су је једновремено показали Северни Словени, Руси, код Гумбинена и Интербурга. Германска сила, Немачка и Аустрајз, која је презирала Словенство, зна сад врло добро, каква је његова офанзивна моћ, каква је његова војиичка вредност, каква је његова морална сна^а. Монструозна коалиција, коју је засновао пангерманизам, тучена је на свима тачкама, на северозападу 'и југозаааду. На нама је, на наиа савезницима западне Европе, да довршимо дело ослобођења!

— Ииеиа иоиандуЈућиж оо>ицир:< иа иоииторниа —

У нашим чланцима по насло вима „Аустријска војска" ми смо донели суд о ћесаревој војсци. У тим чланцима ми смо неко лико речи проговорили и о дунавским мониторима. Данас смо, љубазношћу једног нашег пријатеља, који је до пре неколико мссеца био аустријски марински официр, у стању да изнесемо и имена официра који командују Дунавском флотилом. Главно командујући је Фрегатни капетан (потпуковник) Егон Малинарић од Силбергрунда и Колинсненга, он је Румун по народности и до пре извесног времена био је у толикој мери Румун — националиста, да му је то ометало каријеру. После катастрофе на „Темешу", који се сада онеспособљен ма за какву акцију налази у Н. Саду, он је прешао на „Бодрог* и са њега управља флотилом. Командант онеспособљеног „Темеша“ је линијски иоручник (капетан) Јохан пл. Фок, Немац по народности. Други г.)фицвр је Фрегатни поручник, (поручник) Виктор Бесл, Мађар. Команданг „Бодрога* је ливијски поручник, Хелепарт од Хелнека. Јарослав, Чех по на* родности, други официр је фре-

гатни поручник Адолф Хунке, Немац. На „Марошу“ је командант линијски поручник Пахта граф од Раргофена и Персивала. Немац по народности. Командвнт на „Лајти" је минерски поручник Карло Роди* нис (Талијан) Нз „Самошу“ командује линијски поручник Јозеф Фалке. Командант „Кереша“ је ли* нијски поручник Гастон Хофман од Вартшилда.

Прошле недеље зачу се ули* цом Ц ра Душана банатска песма Срба из Борте, који тога дана пређоше да набаве себи брашна, дунан'' и других на* мирница. Изађем пред Борчане, те их почех запиткнвати час једно, чгс друго. — Па имате ли солдате у селу? — улитах једног младића. — Та нема ни једног, ама бар за семе да је који заостао. Било вх је пуао, али кад српски топови грунуше на Борчу, а солдзти се разре* дише па све нуз куће и ва пр стима, плашљиво гледајући у вис како распрскавају шраппели, нздадоше у дивље бегство. У село није пало ни једно топовско ђуле, него кад су сотдати изашли до на утрину, распалише понова српски топови, те јеђулад почела падати међу њих, и за тили часак постаде од наше утрине „шломпрук* (кланица). Један баваћанин се окрете према Београдској тврђави те јасно повика: „Та што пуца овамо — крс’ му газдин зар, не види да овде има жива света!" Па за тим опучи, и нададе се у бегство за осталим својим „храбрим" друговима, ја мислим господине да се до Темишвара нису зауставили. „Све што смо имали за јело, и сву зоб, поједе нам цар* немамо су чим да наранимо коње. „Нашег господин попуМакси* ћа, учитеља, и све писменије људе, отерзли су солдати у Арад због да их вешају.* Борча има свега до 120 срп-

ских домова, а ока је дала 243 војника, рачунајући овде кад ровце, први и други позив, и народну одбрану. Осим овога отишло је много — до 30 — домаћчна са својом запрегом у комору. Причају дзље да су жене и деца сва у селу и веле: сстаће** мо овде па кад нам је да морамо погвнути да погинемо бар <>д српсксг „танета*! Све живо што је у селу радује се доласку српске војске коју српски живаљ тако нестр* пљиво очекује. К. //.

Ш Мобежз Париз 2 септ. — До сада није сгигла потврда вести о паду Мобежа, о коме су јавили немачки листови. Јре пцрм! Атина 2. септ. — По једиој ввсти иа Агнне на линији Чаталџа—Родосто налази се јсдна турска армија у јачини од 80.000 гуди.

Берлин 2. септ. — Немачка штампа, по наредби Јагова припрема земљу за један унутрашњи зајам, пошто су се државне финансије сасвим исцрпиле. 0св?шша Ј ОРЈВДЈIМЈНДВЈИ Берлин 2 септ. — У Немачкој почиње да недостаје оружја и муниције. №ља (? Лондон 3. септ. — Лондонска штампа доноси, да је Аустрија пред коначном пропашћу, јер ју је Русија из темеља пољуљала. бЈПрш, Ашвдја р Венпз Софија 2. септ. — У софијским званичним круговима се говори, да је бугарска влада одобрила повлашћену тарифу на железницама немачким и аустриским резервистима. Ово одобрење изазвало је огор чење у опозиционим круговима, који у овоме акту гледају демонстрацију против Русије и њених савезника. Како !Р ј Виј? Букурешт 2 септ. — Руси који долазе из Беча, нричају да је аустријски пораз учинио поражавајући утисак на све духове у Бечу. Утврђивање пресгонице још је више узне-

мирило духове, који се не могу да ослободе узнемирености од всроватног опсађивања Беча. После пада Лавова граф Берхтолд је сазвао изванредан крински савет, на коме је дебатовано о даљим мерама. ТЈРШ 8 МН8 држзм Букурешт 2. септ. — После последње успешне руске борбе у Галицији и Источној Пруској, у турским круговима сасвим друкше гледају на Русију и изгубљена је свака кураж на ма какву авантуру против Русије.

Честитна предо«диима републике Париз, 1. сеп. — Поводом последњих успеха на бојном псљу, председник републаке Поенкзре упутио је министру војном Мч* јерзну писмо, у коме га моли дз у име вл^де честита вој:ци, којз је уз припомоћ моћног савезника одбацила непријатељз источно од Параза. — Те борбе — вели Поенка* ре у своме писму показале су Немцима квалитет француског оружја, које је гарангија за коначку победу.

европси« марте Париз, 2. септембра. После силног и на свима тачкама германског пораза Холандска штампа почање да износа мишљење о потреби, да се и Холандска одрече неутралитета, да би узела и Сама учешћа у великој измени европске карте.

Ни Ј Шшј Сцисак наШих поданика, који су се за в регла објаве рата затекди у Д.-УгарскоЈ и тамо интернирани Г. Мичош Теод ровић, меде цинар, државни|питомац у Бечу задржан тамо за време мобилизације где се и сада налази.

Ревизорииа. " 0 Л Г% р /р" 3 шњости, да упутнице шаљу у Београд, пошто поште примају новац за уредништва. „Стража“.

Наши хероји

-|- В0Ј8СЛ8Е I. ГШВИ888 пешадијски поручиик Пок. Гарашанин се налазио у оној војсци, која је имала задагак, да нападне Иверак и Голу Чуку. Наше су трупе узеле Голу Чуку на јуриш и нагнали противника на одступање: Гарашанин се са својом четом налазио на самом венцу Голе Чуке, и одатле јаком ватром тукао противника. У стојећем ставу он је храбрио своје војнике и говорио им: „Гађајте добро! Сада је час и тренутак, када ћемо се соколски одужити нашој отаџбини!* Приметивши како једна противничка батерија напушта топове, он је довикнуо поручнику Поповићу: „Хоћемо ли напред са четама, да заробимо непријагељску батерију?* Али, у томе тренутке баш, буде рањен у руку. Ту, под кишом куршума, он се брзо превио и одмах продужио командовање ; брзо затим буде рањен и у другу руку, и то много теже него први пут. Са највећом хладнокрвношћу он је продужио са својом четом да.ће гађање непријатеља. У подне непријатељ је већ био принуђен на одетупање ; он је избацио још један метак, и тај метак угасио је Гарашанинов живот.

А 11 оп 8 ап|{ап 1 з Вр«не! Нашој мајци да идемо јави.. Пачдуровић Дошао је најзад не^збежан дан, Славјанскога рода дуго жељан час, И промино горам громовити глас Пророчанских труба, да се ствара сјн! На те гласе с»е је било Будно, соремно, новој ери, Под заставе све се свило Чије срце не измери Љубав силну Отаџбини, Што је свесно да су дани, Дошли давни свети њини ... Тад глас давно таласани Скривен сваком душом том Изби вани, као гром: Боже краља спаси, Боже краља храни !... Све се стопи с хврмонијом Светла, што је струјо с сунца! Рубом сочним из пољубца Што целива греха тле, И душмана смере зле Обасја нам, и показа Божјом правдом, увек тијом, Ал’ достижном ... И тааа се диже дух из муха дугих, Из тамнога светлом, и» мочари сухом, Да таштина каже славу сјаја других, Правдом зло да сруши, лакше својим духом!

Преко родиих поља, брежуља, брегова, Преко своје грешне и паћене груде Где с минуле борбе јоште своје уде Одморио није — опет борба нова Зове, и — он хита! Он — идеал свега, Свега што је светло, узвишено, чисто, Слободе и Сунца, ал’ ве да би блисто Као горда круна с таште Славе брега, Већ да сзмо душу бегкрајно широку Испуни сву светлим знамењем Слободе, И још стопом земље... С љубављу у оку Љуби своју груду... Њега наде воде! У сеци, . Лому, Звеци, Грому Он Раздрљених груди. опаљена чела, Поцепан и крвав, на оброжсу стоји... Смрти која коси у очи гледа смела Згури, и слуша — док душу мржњом поји У диму пир иоруга кад поробљеном браћом, Уз звуке распусног и пијаног чардаша... * 0, Боже свемогући, на коленима те молим У души, добро знадеш, колвко те волам Зашто је, зашто тако чаша горка наша, Коју нам пружи истом руком која нас штити? Освета рањене душе велике као што је моја Неће задовољна бити крвљу овога боја, Већ — ала опрости, јер тгко мора бати! Август 1914 Никола Т. Јосифовић Београд

фЕД»ТОН

Кц ие (ш — из једног дневника Све спава. Благо ономе ко је могао да се умири, и да заспа. Срећне душе. А ја ? Не спавам, не могу. Моје мисли блуде далеко, далеко, чак по крвавом бојном пољу. Шта он сада ради ? Да ли ж»ви. дал је већ положио свој мшди живот на олтар отаџини? Нишга не чујем о њему. А тако би желела знати, где је? И она ради ? Он ме је заборавио, то знам. Из првих дааа када сам дошла г о тога уверења, горко сам плакала својој кобној судбини. Зграмоја „Жаде“ руши се. Једнога дана не остаје ми ништа дрт>, само да плачем на разчалинама њеним. Све је пропало. Он је тако хтео. Ипак ја га страсно волим и ако то не заслужује. Занела сам се мислим. Пред

очима се отвори језовита слика. Рат. Жртве. Како је страшно све ово. А он, о Боже. Угледах њега. Страшно! Он умире I Он се купа у својој сопственој крви, — завија се у болу од рана. Грозно! Нећу да гледам, али ми се сгално намеће та језовита слика. Бацих поглед небу. Боже, ти га чувај. Не мени, ма коме, само нека живи. (Једна ззезда прелеги преко неба.) Звеала, он му тако вели. Звездо, однеси му поздрзв, лези; да једно срце није рззумео, презрго га је, ли убио, али оно ипак за њим тла че, — молим се за њега 6о у Наједном кроз тиху калифосту нсћ одје<нуше неки звуци виолине. Ох како болно губе се у месечини. Дакле, још неко пати, још има раскиданих срца. Ноћ је грабчла меке и симболичне звуке и доно .иле их мени. Ох како су лчдни као мелен на моје срце. Све је тише и тишије, и на једном не чује се више ништа. Све је и опет мргво, све спава. Ближила се поноћ. У ноћикао да има нешто што је нама непознато. Нешто што је преко дана мртво — спава. Ноћу се