Стража

с т ? А Ж А

Бро] 312

Страна

Са по/.ожаја Писмо једног официра

Седим угодно код камина у мојој соби и гледам н« пламен, које јг лизао каиин. Пред мојик очима пролазвдн су прошли даии, пролазили су, и ја сам се питао, где су она времена кад смо Сасвим мнрно и слободно трговали тамо амо, крстарећи по зсмљииом шару. Где су сви они прајатељи са којима сам проводио тако пријатне дане, а који сада можда т*ко тако жељно очекују дан када ће се моћи вратити својим кућама, да изгрле своје љубе, децу, се* стре, мајке мчеве и браћу. Неки, можда леже непомични на место крвавог окршаја, Некога је можда разнела граната, бомба и трава је већ одавно изникла над њиковии још свежам гробовима. Већ ]е можда и она увела. Кад смо полазили јесен је почела већ почела да чини своје. Лишће је већ било почело дч жути и да опада. А сзда; децембарска бура сасвим је оголила дрвеће а ветар који бесао дува, поме шан са ситном кишом, која сипи и кваси земљу, њино оголело грање. Њнхово тужно њихање изгледа ми као самрткик, који се бора да се отме од смрти бар за још који дан. Лишће, њега је ветар далеко однео, и само ми још увек седимо овде. На једној низбрдици налази се село ј њиме се налазимо. Село је мало, куће сниске сз полуодртим зидовима. У селу нигде једног знака жавота. А у пролеће, када пробуди природа, кад се шума задене листом, кзда се цвеће расцвета, када бубе и леатирова и тице дођу и лете од цвета до цвета, овде онда мора да је дивво живети. Ако је сада напуаитено и у раз])ус:ен8м кућама наши војници су се уселили. Три даиа су лежалиушанчеЕИма, рововима а ругама »ли четвртог дана ушле су У село, топалЈстан. И ако кроз кров допире бледи месечев сјај, ипак, кућица, ма и полуСрутена, добар је заклон од ветра и сваке друге непогоде, која вас ево већ толико дана вемалосрдао туче. Ја станујем у сред села а Са високог положаја глецам, к ао кзкав стражар, шго се све око мене догађа. ПрекЈ

Положој 14. дец. пролази живот целог дана, °Д јутра до мрака. Сумњам да је ово старо село могло овакав живот и да замисли. Долазе и одлазе кола претовзрена, тако да их по шест коњ* једва вуку то одвла 1 е дрва, да се на осталкм положајима, који су без дрве, греју аојници. Тамо на носилама носе оболелог војника. На његовом бледом лицу огледа се смрт, па ипак он је у зубима, ксји дрхте стегао цигару а труди се да буде живлхан. Али још је интересантнији призор кад се донесе храна, Није нам највећи неоријатељ аустријанац, ввћ реч тако добро позната тамо код вас: глад. Како ли се засветле очи кад се дигне тешки поклопац са казана и кад пријатан м рг: од јела заголица нос. Та* да кувар узима велику варјач/ и њоме добро промеша по бакрачу. Зато време војници са порцијама у десној рупи и лебом у л„вој чекају „следовање ". Али нико се тако жељно не очекује као поштар. Куверти и замотци се кидају и сваки летимице прочита писмо, тражећи једнно, да ли је код куће све здраво и жи во. Кадкад усне зздрхте а оти се овлаже. Тихоинечујно повлачи се по који војник из круга сретннх, јер му је умрла жена, дете, које јо оставно код куће. Другоме је погинуо брат и он га жали, а теши се тиме, што је пао као јунак. Да, у овзквој Једној средини има се много чега да види, весетога и жалоснога в ја бих могао још много и много да вам.пишем Али сад је баш дошао ручак. Ено и старог пуковннка, већ је дошао, морам да се журим, јер он се љути клд ми официри висмо сви на окупу те се на некога и&а да чека. А у осгл^ом а трбух тражи своје право. Дук.

се угледати и многи други богаташи. И ми им с наше стране захваљујемг ЈШТПШ! Г. ниниетру војнон Г. г. Ђорђе Мунц, и његов ортак Карић, војни обвезници, купују хартију п / Беогрзду коју они у Нкшу препродају. Ми се чудамо за чији рачун ова господакупују хартију и како је транспортују кад се зна да је данас врло тешко пренети и брашно због оскудипе саобраћајних средстава. И док други војни обвезница, не могу да обиђу сзоје болесне породице ова двојапа тргују у Београду. Добро би било да се они упуте у комаиду. Брашно за Бвоград Као год што су јуче пренели дуван из Раље у Беогрзд на великим шпедитерсквм колима, право би било да се неко постар! да се и брашно отуда превуче, јео ако је дуван нужна животна потреба, сигурно је брашно још нужније. Брашна има у довољној количини те отуда је ово могућио што пре учинити. 1- Мша Шм Марковић Нашег пријатеља г. Воју Марковића, свештеннка, задесила је велкка жјлост, преминула му је Сјгпруга Милау Болсчу. Бог нека јој подари рајско насеље. Уцвељеном супругу г. Марковићу изјављујемо са* учешће.

дувана з» 1 динар што значи за једно кило стаје 50 динара. Дувин смо купили на ћо* ш«су код Старог Телеграфа кроз проаор. Сопственик је малоародавац неки Нико«а и не сме никако скупље да продаје. Ми га а ае тужнмо за* то, него бележимој ради карактеристике да је једно кило дувана плаћено 50 динара. Дуван се налази у нашој ре* декцији и неће се днрати, чувамо га за углед, колнко да се з«а: како је у Србијалако обогатити се.

Траи мвсто п посдгж»аН|| једна здрава м.енж тражи место за поелуживање у мањој породици. Коме треба нека се обрати уредннштву овог ласта, Нактаррави цадвик Тражи се један кантарџискш радник да се јави Јелици Гру* јић, Нагоричанска ул. број2. (Смедеревски Ђерам.) Ступвти може одмах. Плата добра. Пратлиата на „Стражу 11 втаје један дннар месенно.

Захбжлкосш

Фирме београдских трговапа Косте Николића и Комп. Свегеиа А. Божиновлћз, Савчића и Николића, Рајића и Вуковића, Браће С. Илића, М. Слупког и Комп. (делово* Цвлог дзва гледам како нашн ј ђз фирме г. Шулп) и браћа војници; сада за време одмо-!а. Васић, Ј— поклонили су ра аосле уснешне офанзиве, нзм топла одела и разне «опрескачу поточару и иду је- требе за живот, на чему овим дав другоме на коју реч. А племенитмм људиии у нме на‘ ше п свсјих другова изјав-

ЈЈ I иц иадче ноћ, тада се за< светле безбројне ватрипе, око којих се војници скуаили па и » кувају или се грејући приЧа ЈУ доживљаје из овог светог рата. Неаријатељ не може да их опази, јер их заклања читав салет брда и коса. Као тто рекох мој стан ј® у сред села и на високом положају. Пред мојим очима

љујемо највећу захвзлност. Илија Златковић Јобвезнпк 2 поз., Боривоје Ђорђевић обвезник 9 поз., Аврам. П. Јеремић обвезник 2 пос., Лу* ка Вуксановић поднаредник 2 поз., Живан Марјановић обвезник 2 поз., Јачов Голу* бовић обвезник 2 позива.

На ове трговце могли

би

Врховна Комаада под О. С. Бр. 8693. од 14. т. м-ца доставила је следеће: „Сазнало с< да код становништва имз склоњеног и прикривеног матерајала, који је непријатељ осгдвао на бојишту. Дужност је свакога, код когз се ма шта Од ратног плена затекло да преда у нај* крзћем року најближој војној РЛЗСТИ. Код кога се после одређеног ро«а за предају иа гата од заплењеног читеријала, нађе, казниће се за утају државне имаоанне. 1 Предње се достзвља станов^иштву ради зндња и да према горњој шредби свако поступи Крајњи рок за предају плена биће 5. Јануар 1915. год. Јадна ннупутш Жале нам се малоп|>одавц« да им чииовеик управс монопола у Београду даје дуваа под условом ако плате подвоз од Раље до Београда. Ми ие знамо да ли је ово истина, али ак > је истина онда је дужност управе монопола да ову ствар испита н кривце казни, јер није право да се људи н на овај вачин пљачкају. 50 динар! КИО ДГВ1И11 Јуче смо купили 20 грама

Први корак у порок

( 1 <>

ГЛАВА ГИ Историја се понавља — Ја ћу се колега побри нути да ово иасмо оде на

своју тачну адресу

рече

Нулић. — А сада већ је вре ме да се разиђемо. Зора тек што није забелела. А и ви треба да се спремите за пут. Него нисте ништа са одсу« ством свршили. Али! кека свршићу ја то већ код директора. Представићу му да је ствар била таквс природе да сте морали што пре да одлутујете- А ва му се са прве станипе јавите а уједно напа* саћете и мо*бу за одсуство. Јовзновић је ћутао. Није знао ни беле дз каже. Као послушно дете он ]е све Ну* лићу одобрав.чо. Тачно у четири ч»са Јовановић је напустио стан свога колеге Нулића. Кад је дошао у свој стан био јесавизломљен и бацио се на кревет. Плакао је дуго и горко, Док је овакво стање било у сгану Јовановнћа, дотле је у своме стану Нулић ликовао и од задовољства трљао руке. — Дакде впак, јд ћу бити победилац. До сада сам се из Сваке баре извукао па ћу ваљда и овота пута! — Заткм је з»довољан легао да одмори своје грешне и сувкше греш не очи. У седам чаеова изјутра Нулић је већ био н« ногама. Пошто се умио и обукзо погл^дао се још једном у огледзло и кзишао напоље. Газдарици је рекао да неће долазитн на ручак, јср је гозвзт код једне своје рођаке некакве удовице* Газдарипа, која је била одј лакших и записана у тевтер! београдске полипијг, као же-! на, којд раде упознаје младе и ненскусне девојке са београдскрм 'бонввванииа значајно је погледала свога кирајџију и креснув оком добаци «у: е баш сте лола! Код гегке. Знам већ код какве тетке. Ја вам унапред желим леп провод! Затворив за собом теш«а гвоздена вратз Нулић застаде и премишљаше на коју ће страну: да ли прво кодЈова* новића, да види да лп“је отпутонао, илн код Петровићевих да преда ппсмо.

Ударио је путем, који води јовановићевом стану. Но од газдарице Јовзновићеве са* знао је, да је Јовановић Још у седам часова отпутоеао за Наш важним послом где ће се задржати дуже време. Нулић је био задовољан. Ствзри су ишле онако како је он хтео и желео. Пошто се опростио са Јоаановићевом газдарицом он се упути стзну господина Петровића. Стан господмна Петровића био је далеко, на Запад. Вра* чару и пролазећи п о р е д „Здрављака" Нулић сврати на млеко. Ту је осгао читав сахат забављајући се са продавчиаама, које су га врло добро познавале. Јер, Нулић је био каваљер, и толико је нопи са њима проћердао, кеда би ове завршиле свој посао уЗгрављаку. Било је тако девет часова када се Нулић диже да иде. Бг>ш на вратима „Здравл.ака узе један јутарњи лист „Крвава брачна драма на Запад. ВрачаруГ* - препо* ручивао је продавап своју робу. Нулића нешто хладно пекиу око срца и он као по неком нагону с.твори лист. На другој странн листа, крупним »>асним словима на два ступца црнио се наслов. Нулић нервозно прелете очама садржину, каа прочита имена Петровић, он се спусти иа прву столицу, да не ои пао! Није могао сс( и да нерује и још једанпут пажљив > прочита пео напис. Затим се полако диже и нерекзв збогом продавачипама изиђе радње. Тромии кор ; шн ма Ј 10 ’ шао је стану г. Петровића. Мозак му је престао да ради а лице му беше добило некакав безизразан, 'глуп изр^з у таквом стању дошао је до двора и ту се тек мало освестио. Наједнои трже сс и пошто је турио руку У У Н У' трашњи џеп горњег капута он сгаде да мисли. РазмишЈва ње је бчло кратко, затим се брзим корацима ,пути иошти где једној госп.ђчц предаде писмо с молбом к& га хитно пошље. Платио је потребну таксу и журним корацима упутво се стану г. Петровића. (Наставиће се)