Стража

Годвна »V

.' А ' 7 ЧЛ'.. *:'3 '

БрО) о!51

РБЕОГРАЛ ПОНЕДЕЉАК 22 ДЕГЈЕМБРА 1914

С.ан редакције 1 адмвн. КЈСмајска ул. бр. 22.

С|лгсв се дају у админист — Цена утвр^ена —

Јоплаћена се писма не |,.вмају. Рукопнсн се не враћају. I [сма, рукописе, новац II е сстало што се односи [ лпст, слатн власвнштву лпста

-г, АДР еса аа телеграме: .СТРАЖА« — БЕОГРАД Претплата аа Србнју на пошти: на годину Д нн. 12., шест месеци . 6., трн месеца „ з._ , један месец , ]._

Претплатаза пностранство ва погатк на годину дин. 30., шест месецв „ 15., три месеца , 7.50

ОЛОБОЛОУМи^ ОРГАН ЈЛ^НОГ МИШЉЕЊД

лефон уредништва 1092 Излази свани дан у б ч. пре подне телефон штампарије 1092

Аустрија даје све. Један аустријски дипломата, који се налази у Риму у првој поверљивој мисији, изјавио је кореспонденту „Газета ди Ј1озана“ да је Аустрија понова тражила од Русије мир и посредовање за исти са остилим ратујућим државама. Аустрија пристаје да уступи Русији Пољску, Србији и Црној Гори Босну и Херцеговину. „Да нас 11емачка не би сасвим изиграла, ми пристајемо да задовољимо и тражења Италије и Румуније, које су се обратиле германском императору, тражећи од њега теригоријалне накнаде за неу 1 ралност“.

д натпиеом „Четврто истеривање Аустријанаца нз Београда" Новоје Времја доноси овај уводни чланак: .Последњи немачки листови које смо добили (од 26 новембрз по ст.) представљзјући собом — у колико се ствар тиче Србије — веома зан м« љвву слику, у којој ће знаоци и љубитељи дуго и са насладом уживати. У тим су листовима, један за другим, штампана два телеграма. Први је из Г1еште: ,У данашњој седници Магнатског Дома председник је исказао родо*убну радост целе државе што је на бедеме града Ееограда пободена аустцијска застава, јер тај догађај није само успех аустријског оружја, него је и победа светског моралвог чувства". А за две врсте ниже штампано је саопштеље аустријскоЈ’ 'главнтг штаба са јужног фронта. То саопштење гласи: „Пошто је заузет Београд, појавила се потреба друкчијег Јраспореда наше војске у Србија. Детаљи тога распореда, по себи се рвзуме, не могу се саопштавати*. — Знамо мн врло дсбро тај „друкчији распо* ред“! Једна трећина 'аустрнјске војске остала је на ратишту, др>га тпећина — са о : сталнм огромаим ратним пленом — упутила се ка Нишу, а трећа — „брзвм маршем" надрла је назад ка Сави, прелазећи на дан 40—50 километара. Исто тако не изненађује што аустрнјски главни штаб не жели да ишта саоп-

шги о том „друкчијем расаореду‘‘! Као што се из овога види: Београд је опет у рукама српске војске. Само нешто више од недељн дана био је у непријатељевим рукама. Та дивна вест испуииће радошћу срца свих искрених непријатеља германизм«. На Београду као да лежи неко проклетство, бар што се тиче Аустријанаца. Већ је ч тврти пут, у времену од 250 година, како Аустријанци жудно пружају својуругуу нрав

Срећнч акцијз Минкха, толико се срамнам неуспех:ш ззвршише свч стратешхи покушвји Аустријзнаца, а нарочито генерала Вслисз, који је своје име обесмртио афоризмом „Добро одстуиање вреди колико и свака победа. У тренутау када је Мчних саузчо Јаш и када је саопштавао царици, да ће врло брво доћи „до корисног и славног мира,“ — Аустрнјанци, изгубивши сваку наду на деобу турске цчревћне, а не желећи да Још надне у руске руке, прибегоше несбичном и за једног савезника непристјјном поступку; закључише засебао мир с Турцима и уступише им Београа, само да

цу према Тспчидеру, већ је би ослободили турску војску, четврти пут како их отуда о- која је опседала Београд, и срамоћеие истерују. За сује- дали јој могућности да свом

верне људе — материЈал за врло озбиљно размишљање... Први пут Аустријанци су на јуриш заузели Београд у августу 1688 године под вођством Макса Емануела Баварског. Али њихозо славље нн

силом пође на Минаха. По часна улога делегата за закључење мира била је доде љена генералу Нзјбергу. Толико је био предусретљив тај генерал, да је пристао — ствар нечувена у асторијч дипло-

је дуго трајало: када нагрну-1 матских односа! — не само ше Турци, избзцише Швабе! да АустЈ ијанци Турцима у-

врло лако. — Друго освоје* ње Београдз најдуже је тра* јало, ади се због тога и најсрамније свршило. То је било у августу 1717 'годиие, када је принц Евгеније Савојски успео да под звдовама Београда разбаје већу турску силу: застава, коју су тада развили на турском конаку, одржала се ту 21 године. Када је царица Ана Јоановна почела рат протвву Турске, Аустријанци — који су с нама били и у нападном и у одбраибеном савезу — били су принуђени да заједио с нама ступе против Турске. Колико је била

ступе Београд, који Турци још нису освојили, него и да ра* * зруше зидове те тврђаве пре доласка ћесареве ратификације. Као што се види, генерал Најберг имао је у том смислу категоричне инструкције. Беч је хтео направити утвсак, као да је ћесар — због неумешиости свога пуномоћ* ника — стављен пред свршени чин, који је апсолутно непоправљив. Наш посланик у Бечу, Ланчински, јави > је Пе^ трограду: ,Са неописаном тугом принуђен сам јавити, да су преговори о мару, које је у турском логору водио ге-

нерал Најберг, а који су тако дуго држани у тајности. зачршенв рђаво и тако нечувено, да је добра савезничка верност повређена, као и част овдашњег двора, а репутзција оружја ногама изгажена. ,< Као што _е види, у Бечу су наши разумели колико је бестидноети било у мисији Најбер говој... Трећа појава Аустријанаца бвла је у септембру 1789 године. Фелдмаршал Ллудан одри.ао се у тврђавв близу две године, алв је затим бао принуђен да оде из Београда. На Београду као да лежи неко проклетство за Аустријанце. Када би се нааисала историја свих издаја, гажења заклетви, преступа и подвала које је Аустрија вршила у току 250 годвна, да би само ставала своју тешку руку на слободчи српски град — то би била мрачна и узбудљива трагедија. у којој би се о палму првенства борили не само Најберг и Форгач. Разуме се, у мађерском Магнатском Дому нико није могац протестовати у тренутку када његов председник узима слободу рећн, да појава аустријске заставе иа бедемими Београда обележава шо»у победу „светског морахног чувстрд." Али, на срећу, нсториј* не спав«: истормја ове записује > ништа не заборавља. Када буде ндступио даи за непристрасиу оцену догађаја — тада ће ве реч мађарског магната цитирати жао једаи од најбољшх примера оне дицеиериости која се може јавити у доба међународних сукоба. Морално чувстио биће »а-

дсвољеао тек оида када *лоб >днн и слободољубив* српски народ буде дефинитивн* ослобођен од мрачњачких насртаја свог заиадног суседа. Београд је поново заузела војсха срчскога храља: четврто бављење Аустријаваца у Београду трајало Је свега два* наест дана. Даће Бог, да то буде * последње! Жнвео слободни и независни српски народ! „Новоја Врвмја .* 1 Српско и тадпјакско О пата»г — Талијани морају против Аустрије. Франческо Бианко, сарадник „Трибуне“, држао је у „Виа Орсо“ прсд многобрОЈном публиком, конференцију о српском националном питању и интересииа Мталије. Говорник је најпре изложио, да је српско национално питање једно питање које ће се на крају овога општег рата морати деф-нитивно решити и чијим решењем је Италија огромно ззинтересована. Српско национално пнтање — које са нашег италијанског гледешта није балканско, ако у њему не гледамо проблем равнотеже и утакмицу мећу балканским државама — моћи ће се решити на два начина; разуме се, увек према нашем гледишту, и то: „позитивно“, или „негативно*. Под позвтивним решењем ми Италијани морамо разумевати: тражење потпуне невависности целога српског народа, које ће потпомагати италијанс; акција, на супрот оним е.