Стража

С Т Р А Ж А

Број 317.

Страна 4.

басгуовик власнкка и одговории уредник Добциво! МВлалиновићЗорина ■уГТТ

штавпа Ј]раг, ј регсрвћа — ћ ссиакка р. 2>.

р Огртач и капу нашао је Л предњој соби пипајући, шуњајући се тихо у мраку. Камашна нема, нити рукавица, алв, али та он ће тек за часак! Доста мучно је доспео до американског механизма браве. Ногом је ударио у врата. лупа се чула кроз целе степенице. Хвала БогуЈ предња соба била је празна. Уставивши дихање, Дања је клиснуо кроз тешка врата као миш, једва их отворившв, а срце му је све играло, и ево га на улици! Небо мрачно а под ногама шкрипи бели ситан снег. — Све је то Као сан!.. III »Неваљала дјеца“ управо су излазила из капије г.уседне куће, кад Дања искочио на улицу. Наа дечацчма пловила звезда, која се сва светлила црвеним, ружичастим и жутим зракама, а најмањи од вергепаша носио је на рукама малу, иснутра осветљену кућиау, начињену од кзртона и разнобојне хартвје — „вертеп Гјсподњи". Тај малишан није био нико други, већ син Јеврејског кочијаша. Дања му није знао имена, али је памтво да је тај малишан идући за опем с великом озбиљношћу скидао капу, кад (е Дања слу чајно пролазио поред шупе за коло или коњушнице. Звезда је дошла упоредо са Дањом. Он је неодлучно шцрквуо и промрмвао: — Господо, хоћете л’ примити и мене-е-е?... Деца су се зауставила. Нешто су шапутала. Неко је рекао промуклим гласом; — А шта ћеш нам ти!? — Иди, иди... Нама није дезвољ^но, да се стобом лр/Ж0МО... — И не треба... — Како је мудар... ми смо уложили по осам копејки... — Децо па то је Јевљевски господић. Харанка то је взш?.. — Наш!... понсвио је суровом стидљивошћу кочија« ј шев малишан. — Одлази!.., рекао је први, сипљиви малишан, ту нема теби друштва,.. — Одлази ти, — расрдио се Дања. — овде је моја улица, а не ваша! — Па и није баш твоја већ државна. — Није, моја. моја \ татина! — Ако те љоснем иза ушију, — знаћеш, чија је улица... — А не смеш!... Ја ћу казати тати,.. А он ће тебе избити... — А ја се тврга тате не бојим ни ето толицно.,. Иди од куд си и дошао. У нас је свар заједничка. Ти, чини ми се ниси дзвао новаца зз звезду, а хоћеш да идеш... — Ја сам хтео дати и но-

ваца.,. целих педесет коиејака... А ето сад не дам!... — Само лажеш! Ти и немаш педесет копејака... — Немам да, — имам! — Покажи!. Само лажеш!... Дања је звекнуо новцима у цепу. — Чујеш ли? Малашани су зашутали раззмишљајући. Напослетку се онај промукли шмркнуо са два прста и рекао: — Но па шта.. Дај пара, па хајде у друштво. Ми смо мислвли, да ти хоћеш онако џабице — да нас превариш. Умеш ли певати? I — Шта? — Па ето .Рождество твоје Христе Воже наш... и обичае вертепске песме и... — Умем, — рекао је Да« ња одлучно.

Уаш Н Лањске године, као и других година дочекивалс смо овај најгећи хоишћански празни\ с највећом помпом. Мало нам је било да се задовољимо оним обичним хришћанским обредима већ смо хтел« да уносимо и једну повину приликом овег празникз. Реч је о „Христбауму“. На Туцин и Бадњи данмогле су се видети читаве чете постројених продаваца у Кнез МихаиловоЈ удеци са з-мском јелом искићене свећицама и перлама да би што сјајније изгледзла. Ко је оддомаћина уводио ову вовИну у своју кућу, сматрало се да је то отмена породица и да тактички принципи диктују да се са зимском јелом дочека наш велики празник. Од како српски род постоји, ми смо се стзрали да тај дан увек заједначки дочекамо и проведемо. Поједини чланови породипа, који су били далеко удзљени од Београда, негде у унутрашњости, обично су јо^ на Туцин дан стизали у Београд код својих милих и драгих. У Бесград су се тога даиа виђале личности које преко целе године живе негде у унутрашњссти дз би о Празнику све оно ито су преко целе године зарадили, у ве* селом и лепом Београду не милосрдно потрошили. Ј На Туцин и Бадњи дач су се виђали читави легиови тепсија са разним мелшпајзима и колачима са милхбродима за положаонике, виђали су се весели београђани како купу]у божићњарчвће, пече нице и т. д. и т. д. Налицима београђана огледала гевеселост и расположење крајње одушевљење и раздрага* вост, а како и не би били

весели кад се радују највећем хрвшћанском празнику! А данас, у Београду нема оне вреве и жагора, изгубило се море људскога живота, ишчезла је она веселост иодушевљење у нашем лепом и веселом Београду. Данас је Београд са своје веселости најсир>машнији. Али је за то ипак поносит и велики што је дочекао овај највећи хришћански празник, после толиких дугих крвавих борби и налора са једном великом силом да се у њему вије победоносно Српска Застава, да се сз Саборне Цркве чује пријатне звуке звона, објављујући београђанима службу Божију. '* Општа невоља рата, аближи*а нас је и ми сад усам-! љени од својих, заједнички дс-чекујемо овај благи дан. У место свих кућевних пере монија, ми се сад задовољавамо и са онвм што се ту нашли. У место комисброда торте и других ћаконија, сад се задовољавамо бијелим лебом, то је сац нама најбољи мелшпајз. До сад смо ваљали по стомаку прни хлеба, а сад даде Српски Бог па ето добисмо и белог брашна да можемо белог леба јести. И ако су Аустријанци пљачкзли ипак гам је остала и ио која „гуда" прасенце колнко да се омрсимо! Има озз земља доста свега и свачега зато су аусгријанци и кидисалч на њу. Шго се тиче вина и пваа тога имамо по грилично Ипак, се виђзју балончићи по улици, деца и момци носе пуне балоне својим кућама па и најсиромзшниј I кућа наба вила је бар пет литзра. Колко да не буде без вина. Штоти је Српска крв ! Н-мамо музике аи нетреба нам, јер јој сада нема места. Без музике, без весеља дочекујемо и проводимо наш нзјвећи празник Божић. Си ротињски али ипак дочекасмо наш Божић. Београд је ту жан по спољашности гли је живот у њему пун Српског луха и Српских сбичаја. Највећа гааост и добит је за ипс што у нашеи дичном Београду опет дочекгсмо наш Божић !

тт 6 Ш 8 Добротвор Коста Јов. ВоЈинЈвић, ађу тант команд. Аде, иначе комисионер у Скопљу, зида ве* лику вилу у Врањској Бањи и, после борбе на Торлаку где је рањен, свечано обећао је пред многим гфипирима, да ће цео горњи спрат те виле дати на расположење сиротним, болесним и рање* нвм војницима. А доцније ће

се цео горњи спрат дати на сгално уживање свротињи. Познавајући г. Војиноввћа као човека од речи, ми му са наше стране најтоплије захва* љујемо.

Бродарци исплаћвн! Јуче је Управа Бродарског Друштва, исплатила своме особљу 25 од сто плате која ии припада, по најновијем решењу УправеБродарског Друштва. Честитка читаоцима Свима нашим читаоцима, познаницима и пријатељима честитамо наш велики празник Рождество Христово! | Чика Павле ?тт\\ Наш стари колега чика Павле Ранковић нулазн се на путу потпуног оздрављења. Ми му најискрениЈе желимо да се што пре здрав врати у Београд.

Цркбеке бестк Ред звонења у Саборној београдској цркви, за време прззника: „Рождество Христово. АРМАН.

На бадни дан: Часови у 7. сати взјутра. А литургија тога дана у 10 пре подне. Први дан Божића Јутрење у 5 в по сати из* јутра. Литургија тога дана заједно са јутрењем од при* лике у 7 в по сати. Други дан Божића Јутрење у ,6. сати изјутра. Литургија у 8 и по сати.

Трећи дан Божића Јутрење у 6. сати взјутра. Литургија у 8 и по сати. Ово се јавља грађанству ради знања. Из канцеларнје Цркке Саборне у Београду 22. дец. ]?14 г. бр. 216.

јјелешке

Госпођица која говори Немачки и, пише Српски на Адлеровој писа]зој машини, а по потреби може се примити и за контоарискињу жели ступити при каквој канцеларији или при надлештву. Писме не понуде слати прско уредништва под анаком (М. Б.) 306 1—2

Пратплата на „Стражу“ стаје један динар месенно.

Први корак у порок

ГЛАВА ГИ Историја се понавља Пошто је прегледао госпођвцу Невенку преписао је рецепис објаснио како се лекови имају дчвати, примсо је хонорар од Нулића и удалио се. Невенка је лежала у несвести. Нулић је о^мах послао по лекове и из суседства замолно је једну госпођу иначе добру пријгтељицу п ородице Пе 1 ровића да се нађе око болеснице. Вест о крвавој драми расула се кроз Београд муњевитом брзином и пријатељи и познаници у највећем чуду журили су стану Петровића, да с? подобрије известеодогађају. Али нису могли ништа више сазнати, јер је Невенка била у вгликој ватри и није могла да разговара, Невенка је још увек лежа* ла не долазећи ксеби а Нулвћ је бао поред ње и са суседком је пазио на сваки њен покрет. — — _ Леш покојне Петроваћке сахрањен је уз учешће огромног света. Петровић, пак, налазио се још увек у душевној болници где су над њнме вршилм пре* глед.

После нсдељу дана Невенкз Је морала да се селв пошто је сва имаоввна била презадужена- И тако једног кишовитог дана Невенка је напустила стан у која је провела свсје детињство и у коме је дочекала страша г : удар. Пошто никог| није имала од ро* ђака у Београду, а пријатељи куће сада су јој окретали гла* ву, то је примича понуду г. Нулића, да за неко време остане код његове тетке, која има вилу на Бањици. Међутим та тетка била је на гласу и записана у полицији, а Невенка то наје знала. Њојзн је требало да склони главу и ништа више. Писата је једној својој тетци о несрећи и мо* лила је дз је прими код себе. Иако нвје знала бог зна шта да ради по кући, она је ипак тетки обећала да ће радити и нгјгрубље послове, само да је код својих. Први дан у код тетке Ну* лићеве Сили судобри. Тетка се трудила да задовољи сваку њену жељу, јер је Нулић златом илаћао. Невенка се мало опор ! вила и чекала је да да иедељу дана мајци па да отпут»је тетци. Ова се надала да ће дочле стићи и од.онор. (Наставиће се)

отпочеда је понова рад. Пиво се може добити: у Либара и на Стобаришшу — Фечакска ул. бр. 18