Стража

( -Цђ^У 2

Рр-ј 26

с т Р * Ж А

мукаиа у рату поредећи их с мукама бегунаца из Мачве и Подриња. Шест је насова а воза још нема. Стражари су из чекаонице, а бегунци, јадни и прозебли, дршћући,*улазили су у чекаоницу дз се огреју. После шост часова почело је да С 1 ањује:.. Густа октобарска магла дизала се полако по хоризонгу... Војаици који су долазнли напунили су сву станицу и гураЈући се тамо амо очекивали воз. И стражари станички, с пушком о раиену, шетајући се поред пруге правили су ред, Нисмо још дуго че:<али а из:» шљивака, чије су голе гране стрчале. појави се воз. Машина, чији је оџак већ био побелио од сувишно исауштене паре, упињала се да иввуче грдан терет. У свима вагснимз, па чач и по крововима били су нгчичкани. војници који су ишли у комаиду. Пошто воз стаде угурам се у фургон, чоји је већ бко препун, и заузмем место у једном углу. После кратксг чекања кренусмо се... За нама је остајао Аранђеловац и Букуља о бавчјени маглом, што је наговештало скору кишу. У вагону су била три официра, неколико грађзна и .војннка који су седели по поду или својим куферима. Пошго се кретосмо један од официра поче да прича о ратном походу на Срем, прекидајући то причање честим зевањем. Понеки су му упгдали у реч одобрзвањем и разним пига њима а тако прекидали огхшту досаду и монотоност прачања. Када причање би готово офацири повадишејело из својих торби да се заложе. Кроз полуаамагљена и нрљава прозорска окна видео сам да је почела и киша да нас прати. Једну по једну станицу смо отаљавали. С поља смо чули певање војника који иду у команду, испрекидако тутњем машине и лупом вагона. На једном вагону, тамо где треба да сто.и фењер, стзјала ]е углављења штака једног војнкка који је још скоро не ■рездравао ишао у ксманду. То је заштитни знак на вагопу што је значило ла ун/тра имајош непрездрављених вој

ЛООЛЕДЊЕ ЖЕЉЕ — Пол Дерулед Гроб мени? Нашто то? Ја нећу да лежим сам. Ја хоћу да спавам у костурниии. поред својих војника. О, стари моји ратни другови! Овај велики починак је последњи, ј ранЈирите ми своја срца и своје I руке! Ковчег мени? Наитго то? Угодно је оном ко умире у постељи. Војничка постеља је земља, црвена земља борби. 0, стари моји ратни другови, моја жеља је једиа молба: ра 1 иирмте ми своја срца и своје руке! Сузе за миом? Нашто то? Нек побеђени звоне у мртвачко звоно! Француска је ватила своју границу. Моји последњи крици су клицан>а. 0, стари моји ратни другови! Патити није ништа, умрети још мање! Раширите ми своја срца и своје руке! (прсиод с фраицуског).

ње нема ништа. Гако је било н са Лозницом. Пошто су Аустријаици ушли у Лозницу послали су чак и неке своје агенте у окодна села да зову народ да се врате кући, јер се војска нвје могла око тога бавити; она је била заузета ратним опеозцојама. На то се полакоми и једаа угледна породаца у Лозницш. Мужези су осталн код кућа да чувају своју имоааау а жене и деца су се склонили у облажњс село. Мзти баба и саекрва, сгарт м угледнт госиођа трговачка није се ваше хгела крати по сетима већ се улут.Ј право кућв. Како је то био свечан поврагак! Баба је с је.тнкм дечком седела на првим чолимз, а за њима на неколи ко кола седела је остала чељад. На једном шгапу који еу успут нашли, била је везана бела марама — знак предаје — што је баба држала. Баба је била сретна и сва блажена шго је своју улогу одиграла тако смело, а и остало чељаде се ргдовало повратку кући. Када је била ова чудновата поворка ;пред Лозницом затрешта некО'<ико пушака и зрна профијукаше поред њи оввх глава. Жене и депа зацакаше и сагошс главе у кола да се колико толако заклоне а куражча баба ндје се дала збунити. И она се гкупи у кола а једном је руком држала штаа и мараму усправно што је више могла. Пуцњава престаде к за неколико тренугака појавише се код колј, опрезно шуњајући се. нецолико аустриских војника који кад видеше знак предаје паљбу обуставише. Те тако баба и сва породица срегно стигоше кући. И сада баба прича свима своју досетљивост и кураж и пуцњаву аустриских војаика мотивишући као почасну паљбу. С. К. К.

РАБОШ Генерал „ГшЧуда" и саветнвк БМноги путници имали су прилике да се увере како их извесни чиновници малтрешрају ва младеновачкој жељез-

ничкој станици. А многи суј зб >г нељубазности капетана Боди-а и дрскости чувеаог „Гачуле* генерала београдске гаасачке војске, били избачени из воза и задржанн од п/га. Човск врши своју дужаосг ,савесно!“ Пре неколико дзид једзч држацни сав<:тиик из Крушев цз тражи телефоном млзденовачку станицу. — Ало! Ко је тамо? — Овде младеноЕачка железничка станица, на телефону Јовз „Гачула,'* гекерал гла сачке војске! — Оеде пукозчак Б. сада државни саветнич у Крушевцу. Молим Вас г, Генерале, кад В 1 м се обоати моја служавка Каролина за место у вагону, дзјте јој добро место јер ми | она носи из Београда, неко .чужне ствари. — Разумем г. пуковниче биће те услужени, Кароли«а ће добити места одмах! Поеле тога разговора Гачула је изишао нз пероа и осмотрившв све жен:ке својим полицасккм „трупаим оком‘ испрси се и викну: -- Ко се од ва: жена зове „Кзролина?-' — Ја сам Каролина служ-зв ка код држзвног савегникз Б., одазва се ]една омзња жеаска. Гачула је у*е за руку и поведе је право у вагсн друге класе. Из класе је избзцио једног рањеника да бч Каролини наоравио места у вагону. Врши човек дужност савесно! ђшг I № — У Грчкој је велико о горчење против Турске Нада за мирно решење не споразума. ЦАРИГРАД, 24. јан. Са кадлежног места се тврди, да је грчки посланик на цариградском двору предао синоћ Порти ноту, којом грчка влада енергисно тражи да се грчком елементу у Мзлој Азији побољша стање, које је већ постало неиздржљиво. Такође овом нотом грчка влада тражв да се исељекицима врате имања као и да им се

учини нужна помоћ, пошто није њихова кривица што су морали да напусте своја огњишта. Грчки посланик је известио аибасадоре Кемачког иаусгрнјског о гвоме кораку и молио је за њзхову помоћ. Иа</о велика везир ннје да > саој одговор, ипак се у дипломатским круговима верује и нада да ће се овај спор решити мирн^м путем.

1 Ш! 1 ј Очајно стање Турака у Малој Азији ЦАРИГРАД, 24. јан. Из Ајвале јављај> да је у Малој Азији беднз стање и да је победа Руса код Софи^ јанз поражавајуће утицала на ну слвмански елегенат. Услед овога влада је послала Талаг беја, не би ли његова појавз умирила духове. Турци хватају неиуссимапе и терају их у бојчој линији. Преко 20000 Гркз налази се под оружјем.

Зша — У горњеги Елзасу Немци дезертирају. ПАРИЗ, 24. јзнуара У Горњем Етззсу већ друга недеља како влада ужасг а хладноћа, Велики део трупа намачких предзје се погато не може да издржи ужасну хладјноћу. Д > сада се је поедало преко 2000 војника. Интересантно је да се међу гр'<бе* глипамз налази један мајор са четири нижа с фиаира. Њихов је изглеа мизеран н по њиховом сопственом признању храну нису добили за по** с.ледња три дана.

№ш! БШ »Н. Сл Преса* доноси 0 в>: Ко је икед пре рата посета> ову веселу варош вуну уживања данас када би јевидео не би је више познао. У глзвним улицзма Марцалковска, Нови Свет и Краковска

ника, те тако ниеу многи по кушавзли да уђу унутра. У један час по подне сти* госмо у Ваљ°во. Киша је била стала али јебио мучанизглед да ће се изведриги. * Пошто сам све послове по свршавао пођем кафана да се мало одиорим. Киша је с-зпила, а кроз каљаве улаце вљљевске пролазили су чптави возови и треаова од коиоре која је хитзла положају. Како је чудва ратиа физнономија Ваљева! Официри, војннца, ко мите, коморџије с«е је то сачињавало шаренило у Ваљеву у овим ратнам данима. Кроз сумаглицу од праве јесење кише која је непрестано лила на колубарском мосту назпрго сам беднике плавпх ши* њела који су се једва кретали. Тргнутно осетих бојазан, од ових ћесарских разбојниеа који су сзда ишли тако смнрен > и кротко, али тс је бит саио урођени ивстикт. Заиста, морали су бити страшни с оружјем у руци кгда су кападали иа жене и нејач. Без сумње плашили су их се и неки њихови рођени офицарн, господа из Бечз, који су некада с моноклом и свпленим рукавицама, погкресаних бр* кова, и увек налицкани, изигравали бечке џентлмене, а сада, у овом ра>у, бнли присутни нечовечним днвљаштимз. Знам, да су и она осе ћала сграх у душии грозили се сами својих заповести. У Гранд Хотелу седнем за сто једнога сликара и глумца — рез. официра међу којима се водио жив разговор. По* што се. поздрависмо разговор се почиње као код свих пријатеља рагника са: Е, а од куда ти? — на што им ја одмах без премишљања одговорих: А од кудави? Глумац је причао а ми смо ревносио слушали. Било је ту смешних епизодз, а било је, богме, и страшних правих ратних... Знамо, да су Аустријанпи где год су ушли, у к квувећу варош, псзвали своје и лојалне* грађане да се предаду и да не гину. Поред силних огласа и прокламација трудили су се да увек напомену да је Срблја пропала и да од

ФЕ/ђТОН Из београдског жпботг Београдски корзо... Од пре две недеље Београд је опет оживео. Вратили се многи београђани својмм кућама. Истина нема довсљно леба али за то има доста проје и палачинке што их „београдчмНи" продаје под скелама Прашке банке, иреко пута сата. Нама који смо осталм верии нашем лепом и дичном Београду, чисто је мало лакше кад видимо старе повнанике како се задовољно појављају на корво. Разне тоалете могу се видети на витком стасу наших лепих београђанки. Најновије полуштофане или са камашнама танго боје ципеле краси див*

не ножице наших дама. Тако леао тоалетирање појављују се свакодневно између 4 и 5 часора по под.че на београц ском корзо*у. Код сата, који мстича ту* гујући за многим београдским шетачима, који су пали на бојном пољу сада не ради, скупљају се ипак младићи који су остали да одржавају морал у позадини. Сад је оает почела да влада лозинка: „чекаћу те код сата“. И заиста ту се свакодневмо састају они који су услед бомбардовања напустили Беог^ад, прекинули шетњу, да би је сад наставили. У времену од 47* до 5 часова опет се виде густе масе шетача разнкх парова, само што сад не разговарају о биоскопу и позоришту већ се сталмо истиче тема: „докле ће ово чудо трајати 1 ' или „где сте ви били за време аустриске окупације".

—— 1 . — I В--1 1 И 1 Стао сам јуче код сата да мало осмотрнм како наше београђанке уживају на нашем корзо-у. Лепе тоалете а бога ми и лепи оригинали, задржавају поглед на многе посматраче. Не знам про:то где да гледам: да ли у тоалету или лице, да ли у танго пипелице, које задовољно тапшу по тротоару. Па нешто помислих у себи: где су сад Нишлнке да видв, како се ироменмра у Београ ду. да виде море људскога жнвота. Кмд би сад нишлије стале код овог сата да виде ово шетање они бл узвикнули: ,.ја гн побегуље, и пустиње, нигата си не раде, пами како су се понамесгиле“ и онда би пале у несвест од пакости. А ми? Ми задовољавзмо кад видимо наше мвле и драге у нашој средини а на своме огњишту. Ми их дочекујемо добродошлицом и нз.јз-

зимо им у свему ма сусрет дајући им обавешг.-ња о свему шго се догађа пвде док су они били ван Јмеограда. Тако се Београд постепемо враћа опет у свој стзрм ток живота и нзма чини част шт* се наши у већем броју вратили на своја огњишга.

У Женеви у Швлјаарској установљена је међународна информациона агенција за ратне заробљенике и нитерннра* на лнца. Адреса је ове агенције: А^епсе Јп1етаћопа1е с!е геп5е ;пг п<-теп15 роиг 1ек рпзоппЈегз ие ^иегге ек 1е5 јп1егпе$. Оепегез. (бш59е). На основу тач. 4 чл. 11 опште поштанске конвенције, ксреспонденција заробљенчка или интерниргн. лица предата псшти непосредно или преко изве штајнчх бироа, остобођеаа су плаћања поштанских гакса.