Стража

Број 27

БЕОГРАД, УТОРАК 27 ЈАНУАР 1915

Година V

Стан Редакције и Админ.: Космајска ул. бр. 22.

Огласи се дају у Админ. Цена утврђена. Неплаћена се писма не примају. — Рукописи се не не враћају. Писма, рукописе, новац и све остало што се односи на лист, слати власииштву листа.

ТЕЛЕФОН УРЕДНИШТВ.. 1092

СЛОБОДСУМНИ

ОРГАН ЈАВНСГ

МИ1ГЉЕЊА

Излгзи сг ’ ’г-н у 6 ч пре порн ,

Адреса за телеграме: В СТРАЖА“ - БЕОГРАД

Претплат.. за Србију на поштн: на годину . . . Д“- 12,„ шест месеци „ 6,„ трн кесеца . „ 3. „ један месец . „ 1.д д- д. Претпла га за ииостранство на пошти: ШљУј на годину . . . Дин. 3*.Ш^Ж „ шест месеци |5.1 ЈШПТ „ трп м^сеца . „ 7.50

ТЕЛРФОН ШТАМПАРИЈЕ 1092

Зашто Италија ћути Јтд п знш спреч>6гју Иш?лоју 3? аре пролећа св.ули у Лџју РИМ, 25 јг н \ ара. Јелан угледач полчтичар и чл ш парлам, нта ^ао је јециом русчоч новинару овакав одговор на ст,.вљ но му питањг-: 3<шго Игалија ћути?: — Питате ме зашто Италија ћути, и зашто до сада није ушле у акцију, кад је зато имала пуно разлога и кад јој је сама ситуација на бојишту ишла у прилог. Одговор је врло кратак: Зато што није спремна. Европски пожар дошао је и сувише рано, као што је то изјавио г. Саландра, и затекао је Италију неспремну. Последице рата: оскудица у храни и војничке потребе брзо су дошле на дневни ред, и ми иако не ратујемо сносимо исте тегобе као да ратујемо. Цена хлебу је невероватно висока, а и веома се тешко набавља. Жита нема, а нема га ни у иностранству. Хоћетеда знате расположење народа. Народ је огорчен и моје је уверење да би он најрадије још одмах ступио у акцију. Међутим војни факгори се противе свакој акцији, која би била сада предузета. Ја сам имао један интиман разговор са једним вишим официром из штаба и он ми је рекао: Огромни сметови на Апенинима, који нас деле од наше једнокрвне браће недају нам да ступимо сада у акцију. Наша акција, ако до ње дође, може се очекиваги тек с пролећа!

— За Ваљево. — Ратна физиоромија Ваљева. Куражна баба. — Бегунци из Крупња. — Његов малер. —

II Још С’ се ми смгјали бабииој д љивоств и куражи а « 1 тима појавише се жене и деца сељачка боси и свм у оделу |похабано»(, да већ није лгчило на одело в< ћ крпе исцепане на дрсњке. Т' су били бегунци из околине

Кр) пња Келнери пођоше вратима да вх задрже и не пуштају унутра, али кад ми протест« взсмо, пуштише их све унутра и сместише их преко ноћ у прззну сзлу. Би ло »х је б си, всцепани, деца су чак била и без к*па онакви какви су се затекли при

упаду Аустријанаца. Било је и тако мале деце које су носили на рукама. И ти су ма лишани полу смрзнути и умории дугим путовањем своје бледе и испијене главице на слон^ли на рамена својих мај* ки. Међу овима билз је в једна шена са близпацима на рукама из једиог оближњег села код Крупња. Сви су они безззлено и завидгћи пролазили поред каф нских столо* ва а на лицу им се оцртавало неко чуђење. Чему су ми се чудили?! Жену са блнзнацвма задржасмо. Жена је би-

ла боса а у раздрљеним недрима имала је две коре хлеба. На рукзма је држала два дивна мушка детета који су, огрејавши се, гледали ун коло својим малим сјајннм >чи» цама. — Кгко се зову? — упитасмо. — Ратко и Мирољуб, а родила сам их баш ни Илин дне. Били смо зачуђенв овим дивним именвма и тако одговарајући овом времену. — А ко им даде тако лепа имена? — Ја сам каззла куму ^а

хоћу таква имена. Јер Ратко Не ми бита сиомен на овај рат у к >ме ми тако много протатисмо. А о и ај Мирољуб — и ту показа деге нз десној руци — живеће ми у вечитом миру, јер кзд се овај рат сврш« наша ће земља бити за вечита времева у мвру и овв мали ће тај мир уживати. Билн смо пренеражани отреситошћу и паметним одговорима ове вељанке. Каква племенитост у оае сељанке која и у ове тешкедане овако мисли и глгда у тако сјајну будућност. Она пође, али