Стража

Брвј 36

БЕОГРАД ЧЕТВРТАК 5 ФЕБРУАРА 1915.

Годлна V

Ст*н Редакцшје н Аднин.: Касмајека ул. 2*.

Огласи се д*ју у Админ. Цеаа утшрђеиа.

цеплакела се писма не прнвају. — Рукописи се не не враћају.

□всма, рукописе, новац п аае встало што се односи аа лнст, слатн власништву листа.

СЛОБОДОУМНИ ОРГАН ЈАВНОГ МИШЉЕЊА

ТЕЛЕФОН УРЕДНИШТВ.. 1092 Т\: 1 А 13 * СВ 8 КИ Д»Н у 6 Ч. Пре ИОДНе.

Адреса аа телеграме: ,СТРАЖА“ - ПСГР □ретвлата за Срвнју на п#шти: на годинт . . . Дм. 12.„ шест месеци . 5.„ три месеца . „ 3.„ једаи месец . „ 1.Претплата за ииостранство на пошта: на годину . . . Дии 30. „ шест месеци „ 15. „ три месеца . „ 7М

ТЕЛЕчђОН ШТАМПАРИЈВ 1002

[1ВКГ10ЈШ ЦЕТИЊЕ, 3. фебруара. — Ју :е у 10 час. и45 м »ре подне појавише се пред Баром дв? густриске тгрпедњаче в јеиан контпд торпиљер. Пошто су обавале ^звиђања једна је торпедњача ушла у сам залив, држећи се обале према Сп 1 .ч>, док су сстале две лађе крстариле око Волујице. Ма го затим отпочела је паљба Гранзте с лађа падале су на зарош и бродове, који су билл у заливу. Њше су ба* тераје живо одговориле. Под нашом интезивном ватром непријатељ је умакао на пучину, гађајући V већ' м размацимз луку, наше позиције и варош, не штедећн ни радначке кућице. Тапијаиском трговачком бропу, који је у луци иста као талијанску заставу сломљене су катарке и оборена ззстава, У току паљбе пролетео је непрајатсљсм! аероплан и кружећи впше од 2 чаеа нзд залмвом бацио седам бомби и потом гађао из митрзљеза. Бомбе су пале у море у близиии краљеве јахте на коју се непријатељ нзрочиго окомио. Око јецнога чзса по подне торпедњаче су отпловиле. Штета је врло незнатна а људских жртава није бчло. Док се то догађало у Бару, »устриски су агроплани летели над Ријеком, Вирсм и Цетињем, гађајућ 1 из митраљезз наше лађе иа Бојани, наше транспорте по колским друмов ма и млрно становништво. Неколико куршума пало је у нспосредној близвни краља, краљицс и књегАЊИце, кад су пред дзорцем на рнјеци Црнојевића посматрали аероплане. Нч штете нн људскнх жртава није б тпо.

Данас ћемо говорити о једном у исто време болном и по домашају и значају вели' ком и иарактеристичном факту. Говор«ћемо о фдкгу гу.ксо страховнтих гуР« - -'’' 0 нзше иначе не тако јројне и обилне интелигенције. Број губитака внтелигентних људи, нарочито у с-воме новом аустријско-српском рату стрзховдт је, готово пора жавзјући.

Зграда нове Славне и Ве лике Србије бг.ће сазидана од огромног броја погинулих саших војника — мучеагјкз, али ће она на врху своме имати једну високу и зрачну пирамиду, која ће сва бити узн | дана костима, а замзлтерасана крвљу врло велихог бројаиктелигентних и школовг них љу дв који су се жртвовалн јуначки и без поизма за ову нашу милу и нзпаћену земљу. И он 1 ће бити ремек дело ар-

хитектуре херонзма а пожргвсвања. При мтан број погинулих школованих и итечигентних људ , ко;и смо имзлт у прошлим ратовома, турс.<ем и бу гарском, данас, у овоме рату, се удгсетостручио, уавассто стручио. И:тину и чињенлцу не тр:ба никако крлти, већ казати и тражити празедиу и одговарчјућу нзкнаду. У колвко се вгше уложи, у толико се више има и да зара ди, У толико је наш губитак у људима а интелигенпији вгћи, у толик) су и наше нретензије и тражње оправ даније и основаније. Ми оно што смо стекли и оно што змали добчти, нг тражимо из голе жеље и сујете да кмамо, но тражммо с правом, крвзвим правом, и то нам се мора дати. К д могу разни наши суседи, не испалив ни једну пушку ин": изгубив ни јеаног војника да тргже нешто, и то много веће, но што је наше, ваљда, и ми имамо права да јавно и отворено затражимо оно што иаа н- по Божјем н по чог.ечјем праву припада. Докле ћемо мн бктн луда и скромни? У»ек с неким об зири^а и пажљом према оста ллма! Све т^ажимо мол ћи и несигурним и вазујућвм гла сом! Ако ми ч к&мо да нам други уделе иразду и оно што жслимо, нећемо тога дочекати. Ако четамо смиреио и без уп рног тражења оно што желимо, кећемо добнти ни половину од тога. Имамо права и то очевидаог и великог (Јрава, па гргжамо без устезања! Треба пресећи и пре кратити превелике апстите и жеље неких иаших иазови

ФЕЉТОН

— Всппно-српсна т еја. — У Младаиовцу. — Досетљвва деца. Баограа прад натастрофои. —

Палако смо одмкцали Младеновцу. Ноћ је ткха, звездана, али хладна. Хлтдан поветарац шиба ме по лицу произвођгн кнетањем возл. А ^ја стојим на влЈтформи једнога 1 агоиа. Увутра је пуно бегунаца из Мачве и Подриња Жене, деца, међу њима и један старац лсжали су по клупама а пеки и по поду. Деца у спавала а у једном углу 1 агоиа чкиљвља је свећа. Укутра се води слаб разговор.. Пролазимо поредсамих шљи с!Ка у којнма се нгаиру мале / '.еле кућмце. Слаба гветлост лоосипа се кроз узане прозо-

ре тих кућа. Мала и оголела дрва, обасјана месеч^вом гвет лошћу, бацају своје суморнг сенке по земљи, на кејој се одржао још но који бокор увеле траве, Поред свега овсг пролазчио брз>, тренут.о, као што пролазс мпоге стза ри у животу, а после — остаје само с<ћање. Како је тј било сретно доба кзда се свуда орила п смч и кад је фру;.а чобанчетова, својим пискавнм гласои, поздрављз сваки воз који овуда прође! Што сад нијетако?Шго Је тако суморно к невесело? А н?.чујно, кроз тиху ј^сењу ноћ, место Одговора д пирала је до мојнх ушију потмула пуцњава топова, чвји је звук овде постеиено исчезавао То се пред Ваљевод и Обренов цем воде крвавг борбе... Сад*, кад сељак треба да ужива, стеже грчевито своју врелу иушку, над њиче лебди сграшна смрт, а он се крвави

с нспри]атгље’4, не имајућч кад ни дз мисли на прошлу 1есен, прошло уживтње Г';ре годину дана, у ово доба, био је на комишаљу, игрзо је, уживао међу својкма, а све је ово било пропраћено свирком и песмом А сада? Сзда се игра смрт с њиме а куршуми, својим зујањем приређују увертиру скрти... Наслоњен на врата од вагона грчим своје прозебло тело и маслим на њих — рат дике... Тнутрачујем пискава жен ски глас. Н шрегнем се да боље чујем. — Кгда су Швабе ушле у наше село — причала је једна сељанкз — један официр с још неколико војника одсео је код мо г а суседа. Међу укућанима било јеиједно дете од четири годин?, Оф шир и вејници су га врло волели, сигурно су и они имали децг и кад год су били докони за-

прАјатеља! Сити сио мц тог пријатељства и празних иохвала којм иас нревгликих жртава стају. Сваки дан чујемо тај, тај и тај погинули су ила умрли од разнчх болести што прогзлазе из рзтг. Сваки даи већма и већма хиата н&с ј за и од ногу до главе, по цело ме тел г , до послсдњег места на ирстимз, тражимо кисао сзесност да смо изгубили толико мпого школсваних и као кор 1 хлеба потребник људи. Свакн дан кас проструји и можди помисао, страховкта помисао шта нам остаје за Сутра, а ко знз шта може бити прскосутра. Ма сви то мислимо ч осећамо, само нсма ко да каже јавно а отворено. Треба искреко да признамо фзкат да смо изгубилн много и много, а иарочито ингелигентних, људи. То првзнање и тзј факт треба да н м буду полазве тачке у тражењима и правима нгши«, Шшн мерсдавни факгори требзли су н требају да нађу пута н начина да у колико је то могуће, заштпге наш/ галобрсјну итекуразвоју интелагенцију; ако кису у стању да то учине из разних разлога, они су дужаи и позвани да бгр м огговарајуће Е максималче и у управнзј сразмерв затраже нзкнзде и задобију резултате. Постоји фжат, очсвидан фа> кат: дч смо изгубили врло велики и највећи део интелцген ције. Постоји потреба. неоп« ходна потреба: да треба што је више могуће више заштит ти ову преосталу интежгенцију. Јер требз мислити и за сутрашњину и рачунати са реажим чињеницам?, Србија

б.вљали су се дететом. За неколико дана дете је скупч ло, кој; од офацира, које од војннка, неколако форината. Али Једн Јга дана дете ће рећи офациру: „Чи;<о, оћеш да убијеш Шзабу?“ Официр ннје прво рззумео детиње речч, јер није б:^о Србин већ Чгх, али кад му војннци објаснише, погледа дете и рече: „А, то нзш мали непријатељ!" Од тога дана дете је јсш виш« во е » и з .бивљао се с њиме. Међу слзшлсцима ове првче би 1 је и један офчцир ксји се враћао с полож^ја. Он се насмеја шгс и остали учинише. Старац, доцније сам са зиао даје Цриобарац, отмахну главом и рече: „Ја, славу му Швалску.' 1 Ја помислих: Шга ли је сфнцир мислио после детињчх речи овелпкосрпској ндеји, која је ухватила корена, ето, и код деце, — Ја, ја не море се више — тужио се Црнобарац —

се, то се сви надамо и у тв смо сва уверени после овога рата мора прошириги и то у великој мера проширити. То је већ на иоследњим степеиима остварења. И добро, квко ћемо ми сутра без иителигенције, без правог и једииог искреног вође Норода. Остаће нам само трговци и лифераити и забушанти. Треба зијги да ће и аречанска интглигенција које је било у прнлкчном броју, у овоме рату такође бити осакаћена н упропашћена. Све. што је бнло у Ау* стрији честигије и боље, то је отерано у ров е повешано, а оно што је уживало наклоност Аустрије и остало, то је нескгурно и несолидно. Ми се сутра не можемо и не смемо у њих поуздати, јер јето у знатној мери и до сржи искварено и корумпирано. На мерпдавнима је да поведуваше рачуна с овим чиње! ицама, а на јавности је да се што в -ше у том погледу акгажује Ми смо озо нзнели у доброј и искреној намери.

Свимз нашим ревншрнма, којв најдаље до 10. овог месеца не буду исплагили све обрачуне до конца јануара, одузећемо за навек продају листа. Заједно са обрачунима морају бити послати и сви непродати бројеви, иначе ће се рачунати као да су и њих продали. ето већ трећи пут како се бега. Па нема се ни пара Продадох где год шта имадох. Па и вочиће, срце ме болн. Писак локомоткве проломи гишину. Улазимо у Младеновац. • * Пођгм у варош да нађем какву какву кафаиу где ћу преноћити. Ноге су ма сасвим прозебле и утрнуле те сам се једва кргтао. Лутајучи од к;фане до кафане тражио сам преноћиште алн г* нигде не нађох. Све кафане су биле пуне аојника. Свгим се ,,Сел* терса" и пођем тамо мислећи да ћу тамо моћи ночати пошто нма приличам број станова. ! исам се још ни прнближио улазу а у мраку спазчм заставиау црвеног крста како се лепрша на малој капаји. И ту је била болмица. Хладмоћа је била све јача м јачз. Куда сада? Ваља ми про* вести сву ноћ неспавајући али