Стража

Стгаи; 2

С '■ Р А Ж А

Боот 85

услед чега пакегк упућени за Прилип, обиђу целуновуСрбију и тек после два три дана случајно залутају у мгсто определења! —

- Загонатно цржаљ« нраља Коиотантаиа „Ле Матен и под горњим на словом доноси ово: Загонетка у држању краља Консгантина без сумње објашњава се на* рочитом чињеницом која није престала за ових седам месе ци да утиче на одлуке источ не Еврспе: тамо су веровали тамо још и сад верујуу нгд моћнсст Немачке; не рачунају још на успех сгвезника, а на рочито не Русије. Нас Французе и Енглезе, свесне у нашу непоколебљиву вољу и'у наше резерве. неосаорно јаче од непријатељевих, ово стање духова може да зачуди. Ати он) постоји и, шго се тиче исхода рата, ваља констатовати дубоко размимоилажење између мишљења западне Европе и мишљења дворова на ОрЕЈенту. Последњи још ве* рују у сјај немачке и аустријске монархије. Они не магу да закигле да Русија гма захтевзне ссобине. Необично велнка пропоганда, добро изабрзни дипломатски представници, а за км мовархиско осећање допринелв су да балкански дворови сстану у тим идејама. Сасвим природно фамилијарне везе учиниле су да се оне и учврсте. Услед тога балканске владе задржавају народни импулс, устежу се, паралишу једна другу и не усуђују се да осигурају себи добит стављајући се одлучно на страну Тројног Споразума. На ово стање духова ми не можемо утицати подстрекавањем. У осталом Тројном Споразуму ке би ни доликовало да тр-гжи штогод у Букурешту, Софији или Атини. И ово нас доводи на дапломацију топа. Продирање кроз Дарданеле, предузимање руске сфанзиве у Буксвини. наши су најбољи, готово једини дипломатски адути на Балкану. И тамо као и на дру-

ФЕЈБТОН М. М. Николић: Далматинац Бвла је ужасна ноћ. Ветар' је бесомучно хујао и лупао шаторским крилимз, тако да се није могло чути ударање кишних капљица. Ми смо ћу тали, слушали смо фијукање ветра и сматрали смо се за необично срећне што смо под шатором, а не у рову, под оваком непогодом, кго шгосу они пред нама. Око поноћи уђе стражгр с поља в јави да долазе рањсници. Морали смо изаћи да их примимо. Кад смо кзиили, пред шатором су већ стајала нека кола, а чуло се шкри пање још неких која су тек долззила. Те ноћи дпшло је око четрдесет рањеника, а међу њима десетак аустријских. Су-

1гим местима чсвек је склон да притекне у помоћ победи. Енглези лепо у иронији кажу: Ништа не доноси користи као успех.

Рим, 26. марта Игалијанска Агенција има вест-из Пгриза, да је француска влада на својој седннци решила да се одбаје тражење грчке влзде за ззјам од 200 милвјона франака. У овдзшњим дипломатским круговима ово одбијање тумачи се као незацовољство француских званичних кругова према Грчкој.

— Наша масраћа Недзвно је г. Цицварић у Балкану напасао уводни чла нак под насловом: Г. Пашић и његова срећа. И нами је необично жао, што писајући о нашам поштама не можемо да ставимо наслов: Наше поште — наша срећа, већ хтелн не хтели морамо да напишемо: Наше поште — наша несрећа. Оно, наше поште никгда ннсу ваљале, али данзс оне су д ) алогрдиле. Наше поште налазе се у истом стању у коме су бале још пре четрдесег и више година. Истиаа, поштари се туже како до њах није кривица, већ да је крива сама држава, која не уводи никакве реформе у пОштанСко-телеграфској струци Међугим, то није тачно. Држава је учи нила миого, и сувише према вноме, шта поштари и телегрзфисте заслужују. Држава је слала ва страну питомце, доводвла је стручњгке. Па опет ништа. Силан новац дат на ститендије и на плате господе инструктора, бачен је у мутну Марицу. Најзад је дошао за начелнвка човек од струке. Дошао је г. Сава Д. Мијалксвкћ. Свима нам је лакнуло, и мислили смо, ако сад поште ие пр ;ц«етају, ннкадз неће. И догурал^ смо у тој срећи дотле, да г. качал ник држи да је пошта њего-

ва прћија да инраз добавен уз жегу. Са пажљиво зачешљаном сом, беспрекорно исп&глаа*'* панталона ма I! брковима, сајесвусвоју на«елни' у пажжу упрааио на то, да се допадне женском особљу. И од тада. од доласка „човека од струке' нзше поште — наша несрећа, по сгала је чума за нас, који смо имали ма каква посла са њоме. На све наше реферате, на све наше тужбе и жалбе, г. начелник је трансао изјашњена од подчињених му органа и — на томе се је све свршавало. Молбе, жазбе, тужбе и одговори на њих одлазили би у архиву, где би их попао дебео слој поштанске прашине. Какве су поште поема нама — грзђдаима, такве су исте и премз војнацима Ко лико је домова растурено, колико, огњишта угашено, колн 0 живота уништено, све због поштанске нехатности. У једном ранијем броју донели смо сиисак писама п карата нађених у старим нсвиаама, које смо добили из унутрашњости. Јуче смо добили са поште још један пакет, и са њиме још једно изаенађење: У пакету смо нашли једну депешу комакданта лимске бригаде, којом комгндант тражи да се некакав коморџгја одмах стражарно упути у команду. Иако је депеша била повер< љиаа, иако је ноСила број, иако је, најзад, подвучена са три црнеае »шгрихле*. ипак је она усаела да ускоча у је* даа напЈ стари пакет. А коморџнја? Он је сигурно, са овензшечувене поштанске неуредности изишао пред војни суд што није депешу сримио. И онда зар нисм) у празу кад кажеио: наше поште, наша несрећа.

Г. Ч««а II!!! — Важна ноиферанција са д-р Радоспавсаои «СОФИЈА, 26 мзрта. Др Бошко Чолак Антић, српски посланик на софијском двору посетио је др. Радославова и са њиме је д го кон’ ферисао поводом ноте коју је

бугарска влада дала о ствари; струмичког дог'ђзја! Одмах после посете др. Чо ! лак Аатића, др. Рддослзвова; је посетио и грчхи посланик г. Наум. Овим диаломагским посе тама иридаје се велики поли тички карзктер.

МШЈ ШН Још у октобру месецу, председник београдске општин;, тражио је актом од ондашњег министра народне прмвреде Велизара Јаиковића да се дозвзли београдској оаштини да превуче дрва из шуме Ли> поваце у Београд за безград* ску саротињу. М гнисгар аоивреде у месго да уступи опшгиниј ова дова за бео' рад:ку сиротању он је одговори) да општича положи 90 хвљзда динара за дрва па тек онда да их превуче. Председник београддке оп штине, наишавши на овакав одговор, умолио је мннисгрз привреде да му уступи та дрза на почек али г. ман г стзр нлје имао вземена ни да одговори, јер је тгда бао за узет пречим послом: поручи аао је аутомобиле из Игалаје да би се возалч његова чесгига породаца, да ба уж 1 • вази док се сирјтиља мрзнула на оној зими. Ондашља г. мизи:тар јебгоградско чедо и избранак беогрзђ«на, па аи е имао ни мало хуманих обзирз прем) беогрздској рлтној снрогињи! Посче тога оп< штина је од беосрадскнх трговаца набавИла дова наравнО на почек, дакле приватна лица дала су отшгина дрва на иочек — на вересију, — а др жава у лицу сшдашњгг мичи сгра није на тај услљ хтеча ни дз одговори! Оставимо то сад на страну А ји, сад је понова председнак беогрЈДСке општине умолис министра прчвреде %у јануару месецу да дозвјли да се та дрва превуку у Бгоград и да се у шуми околине Топчиае ра могу сећн д,.ва те да би сељани могли дотеривати у варош на продају. Д:> данас још није н>лшта ургђено по овој молби »ред-

седнака београдске општине, који ради на корист београдске сиротање! Како на београдским дрварзма нигде ниједнвг дрвцета нема то у опште не само да ће настати у најкраћем времену Ј највећа несрећа: него неће имати ни једног дрвцета за пециво и за кување! Стога је веминовно потребно. да надлежчи министар изађе одмах на сусрет траж?њу београдске општвне и да се та најнужнија потргба задовољи. Ми чинимо ову опомену још за времена и то из чисто хуманих обзира надајући се да ће дананашви миаистар поив реде увадети ову погреб/ и у томе смислу урадиги шта тргба.

а»ут шшуцн у Чвд \ Пшпи Букурешт, 26. марта Путници који су стигли ча оеча причају да је граф Тун, гувернер Чешке и Мзравске аензионисан услед тага, што је код бечхе владе прс естовао против пруског ландштурма који су тако рећи окупи раш обе ове провинцзј^. По селима и градовама нема хране, јер су исту реквирирзле влзсти за војне потр.бе.

[ум — » иагпеду ј* ноаа нрааа, к«ј^> ће дозестм Веннзелооа на управу. СОЛУН, 26. иарта. Између Венизелоса бившег минастра председнака и Гунзриса, шефа данашње владе . цошло је до веома затегну ј тих односа. Како Везизелос ј гма у парламенгу већану то I се у политичким крггови^а ј верује, да ће данашњз влада , мораги да одступи, ако не 1 расгури скупшгину. У клубу своје стргнке Венизелос је држао говор у коме пзнео историју развоја кризе и његово одсгупање са владе. Том прилвком Веназелос је доарр' нуо пигање о захтевима, које су Силе из Споразум 1 биче ставиле Грчкој. Краљ је поззао Венизелоса

традан, рано уј\тру почело је превијање. Превгјани су прво тежи р/њеници, над некима је вршена и опергиија, па затим лгкш г, а нгјзад до ђе ред на аустријске. Сви су билн Немци и Маџари, асамо /едан Србин, Ддлматинац. То га Далматинца ја сам превијао. Био је ргњен у десну ми шицу, али рана нвје бк/ате* шка. СкидаЈући му крваву кошуљу, која се била окорела од усирене крвн, упитах га, одакле је. — Ја сам Далматинац, а на жалост аустријски војннк, одговори он. — А да ли бм више волео да си у српској војгцв? упктах га. — Како не бих? Ако да Бог и бићу! Само дскоздра вим, одмах ћу се јавити у српске добровољце. Хтедох још са њчм разго варати, а/ш ме командиропомену, да се сставам разгоЕО-

ра и да пожу|»им са послом. Далматин. ц оде у шатор, а ја остадох да још неке превијем па одох опет код њега на рззговор. Он је лежао на једној слјмњ4»чи у в^ликом шатору, кад му ја приђох. — Кгко си? Боли ли те рана? \ питах га и седох по ред њ. га. — Не болм ме! И даће Б г, да брзо зарасте, па ћу ја о пет уаети пушку, али ћу је чвршће држати јер ћу бити српски војник! одговори Далматинац одушевљено. — А имаш ли кога код куће? — Имам жену и двоје деце Они се муче, то зн м, али им засад не могу помоћи.,. Од Аустријанаца нема вии^е нвшта. Сад, кад кх Срби поту ку, одоше чзк у Б*ња»Луку.. Не могу се ни ту задржатп!... А кад ми иудемо нред Мо старом, онда мн је близу кућа... Само да ма сво зарасте.

У том уђе један в јник и рече нам, да је иаређено, да се рањеницн сиреме за ева куацчЈу, јер долазе други. Окв подне ]е било све готово и рањеници пођоше. Јасамста'20 на капији и посматрао кола. која су једна за другим лролазила, кад чух из једних 1 колз: — Уздрављу, брате! Окретох се и спазих Дал матинцг. Он је седео на ]ед ним кодима и махао ми левсм руком. — Збого«! Срећан ти пут! У том кола поомакоше. Ја сам стајао на капијк, док и последња кола не из г убих из вида. Нек >ликт дана потом пошли смо напред, опет у једно село. Ишлч смо још дзљ^, али морздосмо и натр- г. НеарсСтано смо се повлачиги доч не до ђосмо до границ . Пређосмо ■л прекп границе и 31 држнсмо се у јгдном малом селу За-

падне Србије. Пред нама на положцуно диле с/ се страговите бср*).. Рањен ши су једнако долази ли; већином су били теже рањенн, ј>р су борбе готсво стално на бајонег. Преконоћ добисмо четири рањена комчте. Мсне одреди командир, Цда будем дежур .и тен .ћи. Униској, малој собици једне сеоске куће била су ова четври херојз, а ја сам био код њих одр'ђен. Цела ноћ је прошла на миру, а пред зору ме трже тих, једва чујан глас: — Болничср! — Шта је, брате? приђох ј»Чашу в\ де! Ја му дадох чашу воде, он попа, па ме погледа: — Ми смо стари позиани* ци... Сећзш ли се? .. У Босни.. Ја сам Далматввац!... •— Далматинац? — Дг, онај Далиатинац, што је бао рањен.