Стража

Сгиана 2

Народна Скупштина — Данас у

10 часова отворена је седница Народме Скупштине СПЕЦ. ИЗВПШТАЈ „СТРАЖИ*

Наш, 20. Јуни. Седнице Народне Скуп штине отворене су, и оне су унеле у Ниш, који је почет да добија свој стари изглед: изглед једне велихе □аланке, која би хтела да пгра улогу вароши, ади не може, пошто се у њему још и данас диже и спутта ћепенак, на пању, који је оп кољен читавим ројем мува И мугоица, сече печење, про даје ииво, које данас личи на јунску бозу 8 још мно го других ствари, које вас потсећају на паланку и ко је нам и ако су овде, у Нвшу, и влада и сва надлештва на.речитије говоре. да се налазим > у једеој вели кој паланци. Сазив Скупштине унео је знзтне измеве у живот Ниша в Нишлаја. Нз мкогим домовима искрсле су цедуље са натнисива: Стан зи снкца са и без намешга ја! А на не.чима би каквом иалом ручицом било додато још и ово: може се ур.дно добити к храна по скромној цени. Дом, у којв се доже седнице, још у 8 часова пре лодно био је веома жив. Око зграде, као и у самој згради стоје окупљеки бирачи, који нису на војној дужности и врбују своје по сланике да им учине какве услуге. А Оне су ма/ш и скромне: неко би какво полицијско место, на неког се опет капетан испизмио, па га гоки зато што није истих начела којих је г. капетан, неко би фрај карту, неко опет нма какву муку због шуме ит.д. иг.д. А г. г. посланици обећа нају, да ће говорнти г. министру, аишу каЈ>те дарекцији железнице, влв прете како ће поднети ннтерпелацију против насртљивог ка- ј петана. У 9 часова сзла официр ског дома у којој се држе скупштинске седнице, била је већ проређена народним □осланицима. Тачно у 9 55 у салу се појавио г. цредседник Аадра Николић. И ако утученнеаа-

војног. Г. Петровић у својој интерпелацији тражи да се председници опшгина и аеловође општинске ослободе војне обавезе (г. ПеГровић је председник удружења општинских деловођа и писара.) После ове интнрпе^ације прочитан је јед?н внтереСантан акт: ХУ-го пуковска окружна комавда тража да се г. Сима Микић, нвродни посланак из Параћина изда суду због тога што је многе војнике наговарао на бег ство. За време читања овог акта међу посланицима о сетио се жагор и чуло се: жалостан народна посланик! Ово грзжење хоманде Vпућено је одбору на миш* љење. После овога добио је реч г Стојан Рибарац. У своие говору г. Рибарац се обратио на г. председника ск/пштине, примећуЈући што влада није одговорила на његову инЈерпелацију о незаконитом давању дијурне, чиновници^а чија су надлештва п^есељена у Ниш. Тражећи да сеодговорина интерпелацију, он је додао, кзко и г. а. минист ри по ред својих плата и посла ничких дијурна узимају још и 4 динара дневно на име додатка. Затнм је г. Акдра Николић предложно да се идућа седница одржи у понедељак у 10 часова пре подне са овим дневнм редом: Извештај верификационог одбора. Како је Скупштина пристала на овај дневни ред то је седница закључена у 11 часова, а идућа заказана понедељак у 10 час. Јоваловић

оиако исто као што је то учиаила в Србвја. Адржање свла према Србији у преговорвма најпре са Италијом, затим са Румунијом, најбољи је доказ, да Споразум уме да цени огромне заслуге које је Србвја стекла у овом рату!

С Г Р А Ж А — Данас или сутра ми ћемо бити приморани да ступимо у акдију, и зато, да би били одстрањени од непријатности да уступимо од своје територије Бугарској, ми треба да првђемо саоразуму! Сантјаго.

Број

166

На послу

— Немачки агенти у Солуну — Спец. извештај СОЛУН, 20 јуна. Велики број немачких агената, које плаћа послан* ство немачко, дошао је у Солун у намера да поткупи неколико угледнил листова. „Л Опинион* је донео о штар чланак против поткупљивања и тражио од владе да овоме злу стане на иут, и да не куша наЈ>0Дно стрпљење. САНТЈАГО.

Г. Савински — Руски посланик вратио се са пута по Бугарској СОФИЈА 20. јуни. Г. Савински, руски посланик у Софвји вратио се са свога пута по новој Бугарској. У круговима блис«им посланству сазнаје се, да је г. Савински послао пссле свога пута опширан извештај петроградској влади. Овом извештају придају велику важност. Такође се велика важност придаје и посети коју је Савински учинио председнику г. Радославову. БОРКО

тичках странака. Србија у лаза у еру великих династичких и партискчх крвза, које су, са незнатним взузеткои, трајал& преко тридесет година. Те су борбе за цело то време заузеле сву снагу и ангажовале сву пажњу, не само у Србији, негв и у другим српским земљама, ко|е су такође би ле увучене у ту страсну унутрашњу борбу у Србији. Ако су већ унутрашња питања, која су одмах после смрти кнеза Мнхаила взбила на површиву, доста од враћала пажњу од вел^кик спољних питања и нацио* налних задатака, догађаји, који су за тим наступили: ратови са Турском, ствара ње велике Бугарске у сансгефанском миру, а најви ше мандаат берлинског кон греса Аустро-Угарској зз окупацију Босне и Хсрце говине, — разочарале су Сасвим ону одушевљ°њу генерацију, која је замишља ла, да ће се сга национална □итања и брзо и лако ре шити, а којој су сада биле порушене све претпоставке и уништени сви идсали. При родно је, да је услед тога свуда озладало очајање и апатија. |Онда су. готоао у нсп?|

ји као самостална авгономна об'аст. и српско-хрватских народних стравака, које су тражиле, да се Далмација сједини са Тр'једницом У Турској је у то доба поче ло систематско истребљавање српскога живља у великом сталу, а поодирање Ар наута у српске крајеве. Тако доба после берлин ског конгреса до почетка XX века представља стално опадање. пр шадање и изу

мирање у великом сгилу ва свима тачкама и у сзима □равцима. То је црно доба новије српске историје. Али је и у то доба ипак □од непелом тињала народ на снага, која је првих година XX века избила на по вршину са великим полетом и елеменгарном снагом. Почетком ХХвека н*ста је нов живот у Србији и у српском народу у опште. — Свршиће се —

Венизелос — Специјалан извештај СОЛУН, 20. јуна Из Атине јављзју да се је престолонаследнак изввзао главним солунскнм улицама са Венизелосом. Ве низелоса и краљевића счет је одушевљено поздрављао Оволика пажња престолонаследникова није остала незапзжена у влади. Г. Гунарис, шеф владе, отишао је у двор код краља. Од куда то? — Увдање у Бога Немци су знатно спустили дурбан, и то почев од цара и Хиндербурга па све до последњег војника. Пре неколико дана говорио је у пруском парла менту Ведел, председник пардамента. И том приликом рекао је, квко у Немачксј и псред свих псследњих у спеха кпак влада душевна угученост и страховање. Алн Немачка не треба да изгуби наду. Слога која вгада У

оШта хоћемо Омладински покрет. — Кнев Михаило. — 8астој — Нова Србија. —

за

кнадним губитком, г. пред седник је свеж. После тога метално звоно позивало је послзнике на раа У 10 часева већииа посланика била је на своме месту. Пошто је Ово утврђено пред седник је отворио седницу. Г1о пословном реду прво су читане интерпелације. Прво је прочитана ннтерпелација г. Настаса Петровића упућена на мннистра фељтон

(Саец. мвештај) Солун, 20 јуна Јуче сам нмао један интересантан разговор са је* дним угледним грчким по лчтичарем из Веницелосове странке. Разгосор се о водио о европској војни и о држању Грчке, и оа ми је изјавио, да је Веницелос, на једној конференцији арг

Мисао о уједињењу српскога народа сјачала је необично за време омладин• ског покрета у шездесетим годинама XIX века. После реакције, која је десет година претискивала народе у Аусгрији, насталоје 1860 године доба уставних слобода и парламенгарног ре жима. Српска омладина у свима покрајинама, у првом реду у Аустрији, почела је онда жив рал на просвет ном, културном в лолитичком препорођају српскога народа. Национализам и на ционални рад, Српство и српски народ, били су идеали, који су у то доба Сил* ног одуп/евљења и снажног полета заносили цело српско друштво. У Угарској је Милетићева странка водвла борбу за уставна и народна права, у Херцеговнни су Срби били готово у сталној борби против Турака. Та је борба свлно одушављавала

избора, говорећн о спољ- цео српски народ, а исто

ној си гуацији рекао, да Грчка, ако жели да изведе сноје националне идеје мора прећи уз Споразум, која је □обеда осигурана. — Ми — рекао је Веницелос — морамо своју судбину поверити Споразуму,

тако и успешна борба Црне Горе против Турака. У Србији је у то доба владао кчез Мнхаило (1860 8 год.), чији су рад и тежње у нацчоналним питањима одговарале раду и тежњама омлааинског покрета.

Онда се међу члановима Српске оиладвне V Угарској □рви пут јавила мисао, да Србија треба да ослсбоди и уједини у једну државусве српске земље, и оне у Турској, и оне у Аустрији. Он да је та мисао о уједињењу Српства у најширем обиму, почела добијати конкретнији облик; онда је почело продирати и у шире народне слојеве сазнање, да и Србе у АуСтрији треба ослобоцита, јер и она робују, исто као и Срби у Турској. ! Та је мисао у доба омладанског иокрета и за владе кнеза Михаила већ доста јасно формврзна, и она би се без сумње, ширила и јачала би Све више, да није насилно преканута и сузбијена за неколвко деценија разним неповољним догађајима и приликама, које су ускоро наступиле. У седамдесетим годинама величи национални ппан о пада и малаксава. После аа Силне смрги кнеза Михаила (1868 год.), у Србији дола* зи на владу намесништво. Од тога доба у Србији настају борбе Око унутрашњих питања, око устава, династије и превласти поли

„н. васт!« нсобично теш ; “ е, >У Немции, њнхоео „ож р1 в вање нао и узд.ње ке нрилаее у свина срккнн Боса учн„и1|е до Нем.чка аакњу нн частан »вр ! п(!крајинама. У Србији је почела борба измећу народа и династије, којг се по ;ле двадесет годинз, за ко је Ереме њоме заузет цео живот, сва снага и све ми сли Срба у Србији, зшршила трагичнам убиством кЈ?аља Александра (1903). За то је време Србија, услед унуграшње борбе, криза и скаидала, који су стално били на дневном реду, из губила свакв углед у аелом свету. У Босии н Херцсговани је за то време режим Венијамина Калаја потиски вао а тлачио срискн живгљ свама могућим начннима, и постагао је доста усшхау

ф Јован Лазовић нелакосудија у пензајм Пре краткога времена је умро у Батуму у Русији познати црногорски велакосудија Јован Љзовнћ. Умро је код своје добре ћерке Јулвје, и свога зета г. Си бирјакова, члана државног савета, који е пре накола ко годана Јована примио, чувао га и назио као свога оца. Овај знвменати црногорски великосудија рођен 1855 слабљењу народне сзаге. У<год. у Кучити а од славне

Троједници је у исто доба био на управи бан Куен, који је систематски, насилно и са великим успехом радко на томе, да ослаба, деморалише и Ј аствори хр ватско друштво, да понизн Хрватску и да је што више подчини Угарској и мађар ском утицију. У то је доба и сукоб између Срба и Хр> вата, створен вештачки и подржаван државним аи ратом, дошао до кулминације. У Уггрској је мећу Србима беснила бесомучна страначка борба измећу приста лица талијанашких, који су хтели да сузбију јачање српско-хрватске националне свести, а маслили су да ће то најбоље постићи, ако Далмацијд остане у Аустри-

п родице Дрскаловића. По свршетку школовања отишао јв код својих роди теља, а у очи рата 1876 год. ступио је у војску код познатог и прославног в >јводе Марка Миљанова, који га је волео а ценио као мало кога, ла га узео за свога секретара и саветиика, коју је дужност вршио до конца рата, и то му ннје смеоло да у сввма борбама победама над Турцама узме живог учешћа, одлакујући се свагда како јунаштвом, тако и свима врлииа које могу красита најбоље војнике и рашике, због чега је цењен и поштован од свију и одликован оним одлачи|Има коЈе могу красити највеће јунаке.

Нарочито се као јунак одликовао 1879 г. у ВзсојевиНима у борбаиа прно горским противу Турака и Арнауга. Кад је црн торска зојска пошла да на оснсву одлуке Берлинског Конгреса заузме Плово иГусвње. По свршетку рата постав љен је за секретара при об ласној управи у Подгорици; где се показао као несрав њиво вредан, поуздан, сао собан и частан чиновник г бао душа поменуте управе. Својим радсм и својом правичношћу задсбио је о собито п^штовање код Ср ба^Арнаутз и Турака, који су му неограначено веровали. Јован је брзо напредовао и постао сбласчим зетским управитељем, коју је дужност вршио на особито за д -вољство, народа, владс. и владаоца, који му је чешће пута изјављивао својепризнање дивећи се његовоме н уморноме раду и саве сности. Пријат.љски односи Јованови Са војводсм Мтрком Миљановим још су се појачали и утврдили жепвдбом његовом, са смиљеном Марковом ћерком Мзлацом, са којом је срећно пожввио. Познати научник и правник светскога гласа др. Вал тазар Бсгишић, писац црногорског имовинског зак нока, као министар правле позн-вајући Јована и цеаећи

^ приповетк* <№ШћАНА ШОЛА Виковт де Ламир прочи та по други пут, оглас, који му пада у очв: „Двадесет и две године. Мираз два милијона. Удала би се за човека из добре куће без имовине. Обратити се Г. де Бовекуау, улвца Риволи № 320. — Дискреција зајемчена*. Било је то у суботу изјутра. Он је био ушао у кафаиу Хелдср да доручку* је два јајета са једиим котдетом, а у тренутку кад)е хтео оставвта ва суседав сто у пола саввјене исвнве, које је немарно и летом био прегледао, не прочнтав чак ни њнхсв наслов, оглас му * )е тај личио на црва, који се светли на ивнци бусења. „Девојка за удају: Два милијона мирааа*. Та| Виконт де Ламир бно '

је красан момак, али при том велика луда. Његов отац, пуковник артиљеријски, погинуо је у Мањенти. Госпођа де Ламир, немају ћи виког друго' до њега, дала га је васпитатн код ње у замку Вирлад, на неколи ко метара од Гароне. Свако се је просто утр хивао ко ће га више раз мазити од ње и његовог васпитача, кога су јој пре поручили, опа Сен Саме, младог мгсионара, кога су болести у централној Афоици принудиле да у будуће жнви у Француско) под бла гим јужним поднебљем. У двадесетој годени Ло* лан де Ламир је изгубао мајку. Неко време по том, дошао је у Парнз располажућа рент^м од тридесет хиљада франака в једним гвозденим здрављем. У разузданом свом животу емао је стварних успеха. Имао је све жене и изгубио је сву своју имовину. Хучно супарништво изме>у маркизе де Пре-Албран

и Нине Пје*д»Ивоар, које су се о његову љубав отимале, чувена опклада да пређе пут од Параза до Версаја за четрдесет и три минута на дрвеном коњу, партнја од 27. новембра у којој је добио осам стотина хиљада франака од лорда Пембертона, па поново са Канађа нином Бронсоном Пенедном изгубио девет стотина педе« сет хи.љада, једанаест сретних двобоја, неуморва страст за свима уживањвма, начииили су га јунаком тог нездравог друштва, којему је јед на нога у Готином алманаху а друга у Тоази-у. По том је* куцнуо час несрећама. * Не само да је Ролан изгубмо све своје наслеђе, исцрпео доброту имућних при* јатеља него је он дуговао свима поверљиввм кројачима, благонаклоним златарнма и свима трговцвма, који се дају још заслеаити леао ношеввм титулама. И суд га је берзанскв у* забрвнво и у три су му

друштва име на таблу взнелв, а није био поштеђен ни од те срамоте, да му се пописана имаовива прода у хотелу Дру о. Један трговац с кошуља* ма назвао га је лоповом, други опет кројач рекао му је да је неооштен човек, и Ролан је морао да погне главу. Његова стари по знаници, ноћни другови, избегавали су да га на улици аоздраве; испрва он је црвенио, алв се је најзад на то и навикнуо. Испрва се говорило: Ламир! пропао је! — а за твм: Ограмотио је в име своје, драги мој, нема га нигде... Ролаиу је тада било тридесет и две године. Становао је у једно) собици с намешгајем у улвци Пигал; дуговао је газдарвци већ три месеца кирије. С времена нв време, је дан му је милосрдни земљак, којв је скоро био дошао у Париз, давао по не» лико златника, и њвма се је он колико толико крпио.

Да ступи у службу? У традесет и другој години, што је већ бвло доцкан. Да се прими административне службе? Што би он ту мо гао привредити? И Ролан се је потпуно предао тако судбани, ишчекујући зору, која се иикако није појављала. Има људи, кор у сво јим старим годинама рачунају на портфељ, којн би неки пролазник азгубио вги на легате какве старе Ен глескиње. Оваква нада била је довољна да им да још сваге за жввот. Ролан де Ламир је био □ра последњем од десет златника, које му је из ми лосрђа дао један шешир џија из Бордоа праликом свог премештаја у Париз, кад је прочвтао оглас; „Девојка за удају. Два мвлајона мираза." Он плати рачун в, прелазећи на доњи крај ка фане, затражио је да му даду једну четку и воде. Један му је момак помагао, да свом оделу даде

тобож неки с|ај. Зат»*м је Ламир изашао, и стзвља јући ногу на сандук чистача ципела, дао је да му премаже лаком његове гот. вј већ изношене ципеле. Јрдан п()тсз утије подмлада ње Г 1 в шешир, а пар шведских рукавица допуниоје његову тоалету. Ролан узе кола и нареди да га одвезу у улицу Риполи број 320, код Г. де Бонекута. Тип старог нотара, који )е постао гс тово црквењак, Два обојена ока под иго чарима оживела су и изне надно погледала преко наочара. На глави |е имао ка пицу као наланачког библиотекара, а онело му је било као у некаквог отпуштеног судског оандура. — Г. де Бонекут? — Ја сам то, госпожне. С ким вмам част да говорвм? — Изволите моје посетвице. — Ввконт де Ламир?... То је због женидбе?

— Може бити. — Изволите ући. Кабинег Боиекутов нчје одавао висок полсжај пословног човека. Палферман мгн би нг први поглед по мислио да је код зеленаша без новаца — што је последња сте ен тог сталежа. Кад је Ролан сео на столицу од коњске длаке, Г. де Боњчеут га је посматрао неколвко ренутака. — Колико имате дугова? упита га сасвим тихо. Отприлике двеста хиљада — Ниете осуђивани? Нисте преступно кажњени? Смем да вас пвтам за обавештења? — Можете. Од свега то* га нема ничега. — Сасвим притерани до дувара? — Сасввм. — Станујете у кући с намештајем? — Да. — Насганће се: —