Стража

БЕОГРАД, ПЕТАК 21 АВГУСТ 1915 ГОД.

ГОДИНА V БРОЈ 234

ВРОЈ5 ПАРА

С 1 »в Редакцвје и Адмвивстрвпв)« Косвајсг» тл. Лр. 22. О 1 л»св сс д»:у у Ад■«ииетр»ц'.Ју Цеи* утирК«и». Неплакена се паса« н» лрнмају. - Рукои»сн с* н« »раћ»|у. Пвсаа, рунопасе, ио»ац ■ сае остало што с« односи и» лист, сл» 1 » »ласннку лнста

ИЗДАЗИ СВАКУ1 ДАН У 6 Ч. ПРЕ ПОДНЕ | УРВЂУЈВ ОДБО Р | ТЕЛЕФОН УРЕДНИ1ЈЈТВА 1092

У Буковини БУ1а'РЕШТ, 20 ввгуста Руси су нове снаге послали на бојиште у Буковину. Ово ново груписање везало је руке трупама аустро-немачким на осталим фронтовима што се примећују слабијом интензивношћу. У главном немачком стану одржано је поводом овога већање. Држи се да ће Немци извршити промену у офанзивном плану.

Онај иств лист, ,,Еиржеввја Вједомости'', који је у очи последњег отварања иаше Народне Скупштине донео нашојјјСкупштини савет, да се Бугарима уступи што више, јер — у томе лежв наш саас; — тај исти лвст доносв сада, по турским изворима, чланак, у коме се каже, да Немачка намерава у месецу септем* бру да прВпреми поход на Србију са 800.000 војнвка у циљу да заузме жељезничку пругу Ниш—Солун, како би тиме прекинула ве зу између Средоземног мора и Русије. и Бирж. Вједомоств- затим разлаже, како ће то тешко могуће бвти, али ипак оставља и могућности отшкринута врата. ..Биржевија Вједомоста" веле, да тако турски листови саопштавају и то нам је доста, а ми додајемо, да по врху тог турског качамака има по мало и бугар ског козвјег масла. Што ТурСка пушга такве гчасове, то је сасвим природно, ј<р она мора пред својом про пашћу да храбри свОје грађанство, да улева наде својој војсци. Шгосупактурски листови донелв, да ће немачка војска посести пругу Нвш—Солун, то је опет оно бугарско козије масло. То би онв хтелв и то би они желели, јер ми амамо доказа из најближе прошлости, да су они на ту пругу ашик и да су преко својих комвта бомбама покушавали, да прекану саобраћај наш са Солуиом. То ми сви знамо. Не можемо категорички тврдити, да Аустро-Немци

не бв желели доћи у директну везу са Бугарима и Турцима, али су ондатурскобугарске журналнсте требали да за ту везу нађу други правац, који би изгле дао мало природнији и мало схватљивији, а не центар Србије, Јер и Немци познају нашу квлометражу, као што и ми знамо њихову. И они знају, да је од Београда до Ниша 240 км., а од босанске гранвце до Скопља опет око 250 км. а 0д Текије до Ниша опет преко 200 км. Ма којам правцем ишла та немачка легија дс Ниша, сна ба мо рала, тако рећи, целу Србију покорити, па да тек поседне жељебничку пругу Нвш—Солун. Тако су тре балететурско бугарске жур налисте саставвти свој чла нак и у њему казати: Не мачка намерава са великом силом да удари на Србију, да је прегази и покори, па да се споји са нама (Тур цима) и нзшим братским савезиицима Бугарима. Апи та легија, па макар бројала и 800.000 људи, до Ниша не би имала ни гласника. Српска војска имала је преа собом седам аустриских корпуса, па докле је стигла? „Шваба дошо чак до Раље, а од Раље несме даље"... □евају нашв малишани по улицама. Али има онде још нешто. ;Тај поход, вели се, биће у ! септембру, то је њихов ок,‘тобар, а то су јесење кише. Прича ће Поћорек Хинденбургу и Мвкензену, шта I је српско блато. Да су оне 1 турско*бугарске журналиј сте преместиле датум, онда

још ђене, ђене, а овако баш посла! Молили би само нашег руског брата код .Бирж, Вједомости", да нам доноси мало утешителније вести, а не како ћемо пропасти, ако не задовољимо бугарску ненаситљивост, или како ће 800.000 Нема ца ударити на нас итд. Под фврмом турских лвстова, тај чланак сувнспврисалв Бугари. Тежња му је ова: Србија нека псжурв што пре са што већим компензацвјама Бугарској, јер јој у септембру прети опасност и она треба нашу помоћ. То је значај тога чланка са одређенвм роком. Бугарска, овака каква је, никада неће ступити против германства, а ги чланци изазивају само узиемиреност у нас. Бар да нам то не долази са руске стране!

ра&ош

Читам у једним нишким новинама, овај интересантан о глашчић: Ч НАГРАЛА 80 ДИИАРА У СРР.БРУ ко нађе један леп стан са 2 или 3 собе и кујном са или без намештаја нека јави у радљи Трг Краља Александра бр 24." Ето доклс су нас дотерале наше ,добре“ нишлије, да морамо и за стан да расписујемо награду. Аргус.

Нашшва (Швои1!< Опет о шећеру И ако је шећер слалак, он нам ]е ипак загорчио живот и не би о њему писали, да нас о томе не нагоне вести, које смо добили. Из Ниша нам јављају, да је из Америке нашој влади понуђено пет милиона килограма шећера по 70 динара 100 кгр. сИ америчка обала и иет милиона килограма јапанскога пиринџа по 60 дин. од 100 клг. опет аГ америчка обала. За

каву и пиринаџ, као курентне артикле, који не заузимају велики простор у транспортовању подвозна цена из Америке до Солуна може наЈвише и опет велимо на/више коштати 40 динара од тоне (\ 000) клг. Према томе до Солуна би 100 клг. стајало пиринџа 64 динара, а ше.ћера 74 дин. Колико ће држава наша ставити увозне царине, или да ли ће је у опште и стављати, то ћемо видети. главно је, да је игвор и то са^ великом количином,нађен и ми нећемо имати потребе да лутамо, тражећи пијаце и плаћајући уцене. Цене су повољне и ако их наш централни одбор за животне намирнице добро употреби и ако буде савесно употребио све оне олакшице, које ће од владе за транспортовање од Солуна до у Србију без СЈмње добити, онда ће народ у Србији са тим животним намирницама, нарочито са пиринџзм, преко цсле зиме подмирен бити. Док нас је ова вест доста обрадсвала, с друге стране читамо неке вести, које нису баш најугледније. Читамо, како је Средишни Одбор купио шећер у Русији, који је већ калкулиран, према којој ће калкулацији шећер до Прахова коштати 1.70 дин. килограм. Познавајући цену у Русији за извозни шећер. ми одвише, али одвише сумњамо у истинитост те цене к врло би захвални били Средишном Одбору, да нас о томе наближе иззести.

Женскн свет Тестаменат једне уседелице. Госпођица Жанета Весвик ! живе.та је око половине 18. века у Лондону. Имућна је била, а нико није знао да протумачи, зашто се није удала. Кад јој је било око педесет година, она је почела поболевати. У комшилуку станозао је неки леп и миад доктор. Она га позва на ! конзултирање. Његове црне очи, витак стас, њежно опхођење, узбуркали су осећаје старе уседелице. Он јој преписа неку медецину, коју је уседелица употребљавала и осећала је, да јој је лакше, али је у њој остао неки бол чежње, да доктора чешће виђа. Звала га је

сваки дан на конзултовање, ради гога легала је у постељу Докгор је долазио, достојанствено и мирно надлегао се над болесницом и посматрао је прво очи болесникове. Ти погледи су страшно утицали на душу старе уседелице. У часу тих погледа, уседелица је у души својој осетила неко рајско блаженство; кроз старачко тело осетила је милину, која је подмлађивала и заносила јссг, али доцкан Сваки дан је доктор морао долазити и сваки дан је уседелица са највећом чежњом очекивала његов поглед. Тај моменат јој одржавао живот од једног до другога дана. Али дође и последњи час, да се госпођица Женета растане са ови.м светом и да оде на онај нити љубљена, нити милована. Али се онота докторовог погледа није могла растати; желела је. да га ни смрт њезина не отме јој. Један дан пре смрти своје, ка'д јој доктор последњи пут управио свој поглед, Жанета га ухвати за руку и рече: „Докторе, мој тестаменат је код полиције; ја ћу брзо умрети, а Вас најњежније молим, поступите по њему. Сутра дан госпођица Жанета била је мртв, 1 . Полиција достави доктору тестаменат, у коме је стајало да Жанета оставл>а доктору 25.000 фунти штерлинга (око пола милиона динара) под условом, да је мора бзлзамирати и тело своје код себе чувати. Осим тога, сваке године, на дан смрти, мора сандук отворити и у присуству двојице незаинтересованих сведока у лице јој погледати. Да би доктор лакше тестаменат испунио, он поручи сандук, у који положи Жанету. Али тамо, где јој је глава дошла, изреза рупу и у њу умете велико округло стакло од Жанетиног сата, што бијаше над сказаљкама, прекријс га завесом и на дан смрти, разгрнуо би те завесе, погледао би у лице и тестаменат је био извршен. Доктор је умро 1813, год. После његове смрти та мумија предата је Лондонском музеуму. Кадје овај укинут и основан Овењом научни музеум, овај завод није ту мумију хтео примити, те је морала мумија са оригиналним својим сандуком сарањена бити.