Стражилово

СТРАЖИЛОВО. БР. 1.

„ Двадесет!" виче Арса. „Пите, браћо!" нуди Војин своје друштво и плаћа. Арса издиже сто. Просу се пиво, полупа се двадесет чаша. „Да платим!" и Арса вади буђелар. Плаћа, а погледа око себе, као да би хтео рећи: Пошто је свет? Девојке ударише у смех, а пајвише Јела. Допаде им се, како Арса доскочи Војину. Војин баш наже да пије. На смех окрете главу. Спази, како се Јела слатко смеје. Рука му задркта, а пиво суне из чаше право у лиде Јели. Девојка врисне, па излети напоље. Док си тренуо, у бирцузу ни једне девојке. У исти мах пролети Војину баш поред слепа ока чаша и разбије се о дувар. Он полети. Али га Трива дочепа снажном руком за гушу. „Кога ти пивом поливаш, хуљо?" виче Трива а сав позеленио од беса. Љутит био Војин и добио три снаге Како га одгурнуо, Трива седе, али му у руци остаде Војинова марама и огрлица. Војин навали на њега. „Охо море! Зар на старијег и слабијег човека?" умеша се Арса па скочи и дохвати Војина преко среде. Но Војин се истргне па се ухвати с њиме у коштац. Не носише се дуго. Затресоше се и прозори, како га Војин лако удари о земљу. Стане га ногама газити. Ко зна, шта би још било, да не прискочише момци и не раставише их. Њих тројица спопадоше Војина и одвукоше га кући, а други једва задржаше Триву и Арсу, да не полете за својим крвником. „Скупо ћеш то платити!" довикује Трива Војвну. Кад се Трива мало смирио, весеље се опег настави, као да нипгга није било. Често је било и крви у колу, па тек ако се најплашљивије девојке разиђу. До мрака је знало цело село за ту свађу. Јела ј прва девојка, а Војин и Арса први момци у селу, па некако ђаволи девојке нагађају: Војину криво, гато Јела воли Арсу те отуд свађа. 2. Поливена девојка. Јела је онако поливена одјурила кући. Мајка јој седела са женама на сокаку.

Чим спази своје јединче, скочи па пред њу. Виде сву срамоту ћерчину па с њоме кући. „Ко ти то уради, убио га бог?" пита је, кад уђоше у собу. Јела није могла говорити. Сузе је загушиле. Сад се могла сита наплакати. И мајци јој сузе ударише. Стаде се у прса грувати — није шала, поливена јој кћи у колу. Од тога нема веће несреће по удавачу. На њу сви прстом пружају Запроси л' је момак из другог села, чим чује: поливена је у колу, мане је. Таква девојка ил полази за момка, што је полио, ил врло ретко за другога. Полије ли момак девојку коју из обести, све мушке главе из девојчине родбине дижу се, да ту срамоту свете, па често дође и до крви — ђаво је кавга! А то све зато, што се мисли, да момак, кад полије девојку, хоће тиме да каже: ти си моја, ти ниси више девојка. Зато је Јела онако вриснула, зато је сузе гушиле, зато јој се мајка у прси грува. „Што си занемила, несретна ћери, што не говориш? Који је тај злотвор — земља му кости изметала — што тебе, што нас осрамоти? Кажи га, па да му прокунем девето колено". „Куни га, мајко, куни! Али стани — немој! Не знам сама, да ли да га кривим ил не кривим". „Шта, Јело? Шта велиш?" и мајка јој се чисто сама боји својих речи. „Да није он то учинио, гато зна, да сме? Да ниси ти свој образ под ноге бацила? Говори, говори, или ће ме страх убити!" „Зар тако мало познајеш своју Јелу? 0 мајко, мајко! Место да ме тешиш, ти ме већма жалостиш, јер сад тек сасвим видим, каква ј . ј срамота снађе! Боли ме, шго ће свет рећи: овака је, онака је. Па опет бих то могла отрпети, јер знам, да је то све лаж. Али страшно ми је и помислити, кад видим,да ме ни ти не познајеш, кад хоћеш да сумњаш ! 0 боже, боже ! Имај бар ти милости! Та ова се патња не може сносити — прими ме, да се не патим!" па покрије лице рукама и стане јецати. „Јело храно, верујем ти, верујем. Нека нико не верује, је л' ти досга, што ја верујем ? Немој ми плакати, чедо моје, претурићемо и то преко главе! Да, да, сад знам! Он те је полио, што немаш у родбини мушке главе, да те освети, што смо сиромашни, и живимо од онога, гато својим рукама зарадимо. 0 свете, гадни свете! Ти се увек блатом бацаш на сиро-