Стражилово

СТРАЖМОВО

№ ЗА

УКУ ј УРЕђУЈЕ ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 2.

У НОВОМ САДУ 10. ЈАНУАРИЈА 1885.

ГОД. I.

3. „Ватра! Ватра!" егла Стана, легла

и ћерка јој; алсе још у мраку разговарају: како из несреће срећа изађе. Већ се умориле, ћуте. Очи им се склопиле, таман да заепе, кад зачуше на сокаку: „Ватра! Ватра!" Кроз прозоре спазе светлост, као да им гори кућа над главом. Скочише и обукоше се. Припуцаше понеке пушке. Њих две истрче у авлију. Имају шта и видети — Тацкова кућа сва у пламену. Завришташе обадве. Комшије отворише и њихову капију. „Имате ли бунар?" питају. „ Имамо." „Дајте судове!" Изнесоше им а кукају. Дођоше и комшинице. „За бога изнесите напоље, што имате. Сачувај боже несреће, ал може се и ваша кућа запалити па да вам изгори све." И комшинице припомогоше те изнеше све насред сокака, а нису баш имале бог зна шта износити. Јела уплакана чува хаљине, а Стана још тражи по кући, није ли што заборавила. Насред шора читав вашар. Женске главе из оближњих кућа поизносиле све ствари на сокак па с децом кукају и запевају. Мушке главе попели се које на кров својих кућа те га покривају дебелом поњавом, које додају воду онима на крову, да поливају, како им се не би куће запалиле, јер варнице одлећу на све стране Око запаљене куће силесија сељана. Једни се наређали око оне две штрцаљке, што их

ТРИВА СВИРАЦ СЛИЕА ИЗ ПОТИСЈА. (Наставак.) брзо довукли из варошке куће, па вуку шмрк. Други носе воду које у бурадима с Тисе, које у ћупама и котловима из оближњих бунара, па је сипају у штрцаљке или где је најопаснија ватра. А једни опет поизнадизали мотке и чакље те чепркају по запаљеној трсци на крову, како би вода свуда продрла. Ту севиче: „ Воде! — Овамо! — Поливај!" Понајвише сељака искупило се у гомиле па гледе, како други гасе а мудрују: ко је упалио? Њихова је кућа подалеко, нека гасе Тацкове комшије. И власт је ту. Кнез, бележник — он наређује око једне штрцаљке — благајник, ешкути, разуме се и сви кишбирови. Терају људе, да гасе и пазе бајаги на некакав ред . . . Око Јеле искупиле се комшинице. „Ко ли је, боже, ватру подметнуо?" пита Мара Швољина. ,А ко ће то знати!" одговара Иерса Шаренгаћина. „Тацкови су баш добри људи, никоме нису ни оволико натрунили. Да кажем, свете им се — ко?" чуди се Сока Лапалова. „Хм! Можда има кога! л умеша се опет Перса. „Шта, шта"? питају све у глас. „К'о велим, Војии се данас поџавељао у колу. Једног оборио другог изгазио. Ко зна ђаво не спава!" и Перса подиже главу, као да хтеде рећи: „ви се тога не би никад сетиле". „Иди бога ти! Ено се Арса први успео на кров гга стоји сред жеравице са гвозденим вилама и чеирка. Што би палио, кад ето како гаси!" брани га Мара

„Е ал онај други! Трива му је, веле, претио, кад га одвукоше", објављује Перса. „Трива — Трива!" поче Јела као за себе.