Стражилово

СТРАЖИЛОВО

з

ЂћШ

, н«иУ 1 УМЕТН УРЕђУЈЕ ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 4.

У НОВОМ САДУ 24. ЈАНУАРИЈА 1885.

ГОД. I.

ДВЕ ПЕСМЕ + ЈОВАНА ГРЧИЋА-МИЛЕНКА. (ЈОШ ДОСАД НЕШТАМНАНЕ.*) И 3 „П Р 0 Л Е ћ А".

ДВЕ ГРАНЧИЦЕ.

релетеле преко мора 5Г До две тичице И иренеле преко мора До две гранчице. Једној тици преко мора Грана увела; Друга грану преко мора Сретно пренела. Обе тице баш на моје Село падоше, Баш над мојом кућом 'вако Зборит' етадоше: „На дом овај спустићемо Грану увелу, А суседу однећемо Грану зелену." Ја зачуђен с прага слупгам Обе тичице,

I Га размишљам, шта ће бити Од те гранчице. Кад ујутру — авај туго! Данак освану, Л мом брату мала ћерка Болом издану! Ну суседу зелен-грана Боље годила: Преконоћ се њему мала ћерка родила! * Ој, ви тужне и жалосне Моје тичице, Не носите дому моме Свеле гранчице! Та у њему туге има Доста и тако! Кад на туге све помислим, Бих се заплак'о!

ИЗ „П Л АМЕНОВ А", ЗВ0Н0.

ад на кули звоно дрхти ^ Ћ поздравља празиик свети, Сваки звук му тица мила, Што у моје срце лети Тице разумем!

На кад звоно и умукие. Пе умукну тице моје, Пећ и даље у срдашцу Славу вишњем богу ноје Славу разумем!

*) Доноеимо ову поемрчад Миленкову, које као да има вазда још у убавом Черевићу и околини. На „Пламенове" је много држао сам песник —/ встди се то из завршне речи к издању његових песлма, што је угледало света 1869у Бечу — а ево је и ова несма, у „Пролећу и јонг нештампана, лепа и сасвим пристлла уз штампане друге своје. Поштовани грађанин Черевићки, г. Ђ. Николић, пријатељ Миленкоз од мллдости, био је толико добар, те нам је уступио горње песме, које су спеване на гјсп. Ђорсином „Павдишу", где се Миленко најрадије бавио, кад је бивао у Черевићу. „Павлиш" је виноградом засађено брдо у. Черевићком атару, иодножје му пере Дунав а глава му производи вино у изобиљу. Врло леп положај, чаровна околина учинила је те је бујни младић изабрао „Павлиш" за свој песмостан. Захвални г Николићу умољавамо и све остале пријатеље Миленкове лире, да сачувају и на јавност издаду све, што им се од Миленка нашло: та то иште од нас пијетет према покојнику, то захтева од нас дужност према књижевности нашој Ур.