Стражилово

173

СТРАЖИЛОВО. БР. 6.

174

Мој анђео. 11од својим крилом земско згревам дете, Не стрми славом ни песмом високо, Ал ти је душе чисте, душе свете, Срде му ј' иежно. на плач брзо око. Нодај му харфу, мелод'је анђеле, Он твоје туге верним биће ехом, С иољскога.

У његовом се крају не веселе, У роду му је сваки осмех грехом. Са плачним гласом нек се струне здруже, Свог срца боле да у песме дева, 0! он је тужан, јер сви тамо туже Анђео мелодије. Ево му харфе жаловне — нек пева!

■чгтл/1ЛЛЛи2ХММ\ГЈ ч -ГЈ'^'^

н.

РАЗНИ ПУТЕВИ.

ПРИПОВЕТКА МИЛАИА САВИЋА. (Наставак.) ок се Милић са Маром и Јулком весело разговарао и својим досеткама девојке често на смејање навео, док је Костић са неким сентименталним ногледима Љубици говорио о позиву и тешком положају новинара, дотле је Дражић са глумачком лакоћом и вепггином уплео Драгињу у жив разговор. Он да богме није ни слутио, да се разговара са девојком, којој је он узвишени идеал свију мушких врлина. Он је говорво њојзи о вечерњој забави, са лаким хумором цртао јој је искупљене типове, прелазио је вешто са тог разговора на обично варошко животарење, на филистарско појимање гдекојих грађана о свачем, што је са политиком, литературом и уметности у свези. И сад, кад је дошао на уметност, задржао се дуже време код ње, јер се и Драгиња живље интересовала за њу, него за остали раз1 овор. — Би глумци живите управо два света, рече Драгиња, обичан и ванредан. Реците ми искрено, господине, у ком се свету боље осећате? — Да вам искрено кажем, госнођице! одговори Дражић замишљено. Кад сам на позорници и кад се душом и телом уживим у своју улогу, онда и не мислим на овај обични свет ; шта више, кад ступим у нозориште, па у гардеробу, већ ме напушта интересовање за овај свет. Кад сам пак у друштву, а особито у овако пријатном — ту се Дражић поклони Драгињи, која нагло порумеии —■ онда опет и не мислим на позорницу, нити ми падају на памет они силни типови и карактери, у које се имам да претопим. Једино разговор о позоришту и о мојим бољим улогама хоће кад кад да ме изведе из оквира овог живота. Али ми се слично дешава кад и кад и у позоришту, у доба и.змеђу два чина, кад ме који колега подсети на овај обичаи свет; онда, госпођице, онда сам за тај тренутак престао бити глумац и постао сам човек, као што су и други људи. — То је све лепо, господиае, рече опет Драги-

ња, али ми нисте одговорили на питање, а то Је, у ком се свету боље осећате, у овом нашем. или у оном вашем? — Да се не осећам на позорници добро, и, у тренутку кад сам на њојзи боље иего у обичном свету, не бих отишао био никад међу глумце, рече Дражић иосле мале почивке, а не бих за цело ни остао глумац. Ја најбоље знам, да је овај наш глумачки живот скопчан са разуверењем, да је производ уображеног бољитка, и да се ни на једном пољу тако сурово не додирују лаж и гола истина, као на глумачком пољу. Али ми то не осећамо, јер нећемо да осећамо. Један неће или не може с тога, што је идеална тежња његова јача од обичних потреба; други иак с тога, што му се чини да је лакши посао бити комедијаш него ратар, занатлија или трговац. Онај приноси жртве свом идеалу, овај комодитету, лењости. — Зар има и таквих ? запита Драгиња чисто зачуђено. — Такви су у већини, госпођице. Да од куд би било толико лоших глумаца, или, у најбољем елучају, толико глумаца-занатлија! Обазрите се само по нашој дружини, иа ћете видети, да је већина млака, индиферентна не само према усменим примедбама старијих и претпостављених, као управитеља и редитеља, него и према критици, према штампаним примедбама и замеркама. А који се глумац не осврће на то — било сад оправдано или не — од тог неће никад бити ништа. Драгиња није одговорила одмах на Дралшћеве речи. Њојзи је пала на ум последња критика у „Заточнику" па онда она поправка у истом листу; али се није усудила, да и једном речи поведе разговор о њојзи, шта више, било би јој и неугодно, да је Дражић почео да говори о тој критици. Али ћутао је и он о том, и тако пређоше обоје постепено на другн разговор. Драгиња је тек сад иочела да схва-