Стражилово

СТРАЖИЈЕОВО

®Т ЗА

т , но?ж? ■ УРЕђУЈЕ ЈОБАН ГРЧИћ.

ВРОЈ 7.

У НОВОМ САДУ 14. ФЕБРУАРИЈА 1885.

ГОД. I.

ПОСЛЕДЊА ПРЕДСТАВА.

УСПОМЕНА Н А ;• азвони звонце, застор се диже... На том верном огледалу људском, свет што шареном обвијен љуском а у тој љусци трулеж нам даје на глумцу милом поглед нам стаје. Очи тавнина, лице бледило, ,бледило самртно лице прекрило, у младом телу нестало снаге, речи му тавне како еу благе, ноге му дркћу а корак стаје скривају прси бол, уздисаје. Ал шта је сада? Око му сева, лице му ведро па се осмева, глас му је јачи, кретање живље, сваки му поглед пов над нам шиље та он ће живет', ми добро знамо, слабост је сенка варљива само!... Зазвони звонце, застор се спусти ... А вештак доле изнурен пада, боља га тешка, претешка свлада, са чела капље од зноја цуре, к'о киша после страхотие буре, дах му је заст'о, око му свело, укочепо му болано тело, к'о мртав лежи па поду ор'о та он је вес'о, што ј' бити мор'о!

Л А 3 У ТЕЛЕЧКОГ. Груди му скрише, те папцир-груди, болове испред очију људи. Лице му ведро, веселе речи срце му лупа а л^па јечи, око је сјајно, кораци лаки а боља тело опрема раки та он је вес'о, што ј' мор'о бити, а горку чашу што ј' мор'о пити!. . . Стао је умор, полако с' диже, дах му се враћа, ал тешко дише; на штапић тело наслања своје, очи га гледе, к'о да се боје, да ће се сломит' за тренут који иа ће остати на даска ови. .. Сва звоне звона — застор је пао, очима вечит покој је дао, а кад се свале земљине груде, то ће му застор телу да буде. То џинско тело, што краље, царе, слабачке слуге, моћне владаре, мудраце луде, паметне људе знадија вешто приказат' свуде у тако уску гробницу леже, а земља с' хладна на њега слеже! И звоне, звоне — ал овај неће Застор са свога места да с' креће. •ГГЈ (ЛП)«

КНЕЗ У КУПАТИЛУ. ПРИПОВЕТКА ЈАШЕ ИГЊАТОВИЂА. (Наставак.)

Ш анасије Шамшалов већ се промислио; речиио се, да иде у купатило. Пела га наговарала, да иде, и да јој донесе оданде што лепо. Док се Танасије о томе мислио, Зарија га сваки дан похађао и поучавао га, како

ће све у купатилу наћи, што му треба, и да не може забасати. Тако је опет Зарија код Танасије па се о том разговарају. Ту је и Пела.