Стражилово

283

СТРАЖИЛОВО. БР. 9.

284

То је, што се тиче битности и правца у тој новели. Друго је што начин, којим је писана. Субјективно. лирско осећање одводи га често од предмета; он се упушта у рефлексије и фразе, које никако нису на свом месту, јер су изрично пишчеве. Да их је метуо у уста којој особи у новели, дало би се још којекако извинити. У осталом, не мислим се дуже забавити том новелом; она има већ тиме, што је Шеноина ирш новела, свој имунитет а ја хоћу најмање да се огрешим о тај. Почети семора, ако се хоће да ради а ми сви врло.добро знамо, да су први нокушаји најнесигурнији. Међу тим, била би врло јефтина слава, растресати се над првенчадима ког песника, а ту славу радо остављам онима. који у њој уживају. „НИеЛг тјеаес" показује још једнако несигурност. То је хумористична црта из ђачког живота и написана је тако исто лакоумно а нонешто и наивно, као што је и сам ђачки живот, и то оних ђака, који улазе у свет, њиме се заносе, лакоумно али свеже га уживају и као праве козмополите држе се узвишени над оним околностима и нриликама, које ће им у доциијем животу тако меродавне бити. „Во (гг ри(а Воу рота&е". Та је приповетка поред све маркантне карактеристике особа и тадашњих прилика, и поред свег бујног описивања. као нриповетка, у којој мора јединство владати, ннјслабија од свију у овој свесци. Већ наслов не стоји у свези са приповетком. Где помаже бог три пут? Из приповетке не може се то никако ишчитати. Писац ваљда не мисли Златкине речи на страни 125. „Не вјерујем, даима усуда, мајко. Ја вјерујем тврдо, да има рука божја, ..." или нас ваљда није хтео да увери о свези наслова са приповетком, кад при крају на страни 128. Златки ове речи у уста меће: „Нека буде, три пута је Бог помогао, па је, хиала му, и мојему срдцу помогао". У целој тој приповетци видим, да је бог само једаред помогао, и то на странама 93. и 94. „Најзад дигну се госпођа Бреберићка пјешице на пут к нашој мајки бистричк Ј; ту се заговори заговором светим, да јој бозкја помоћ а богородичииа приномоћ благослови доселе пусто крило .... На скоро оћути госна поджупаница велику радост у срдцу а нешто другога под срдцем; и не прође од светога завјета ни годину дана, а завјетовница иороди на свијет прелијепе близанке, двије ђевојчице ко двије писанице". Е, ту, да како да се види „божија" помоћ; иначе не. Шеноа, који је знао каустичном иронијом да попрска многе глупе установе и затуцаности, требао је то чииити и овом ириликом, и похађању госпође

Бреберићке к мајци бистричкој ироничну превлаку дати, тим пре, што му нико паметан не може веровати, да је та госпа тек само услед тог хацилука дошла у друго стање. Да је госпа Бреберићка отишла ком знаменитом лечнику, који се бави такним женским манама, имало би барем смисла. 'Гако се не тамане предрасуде у народу. У осталом, да и стоји наслов с приноветком у свези, опет зато не би био сретно изабран. У свакој модериој приповетци остаје наслов, који је вађен из ризнице „пословица", „поречица", религиозних или нрофаних .изрека" ако не друкче. а оно смешан и јадан, — осим већ ако је приповетка за децу или за библијске и религиозне зборнике. Шта има ту бог посла? Ми врло добро знамо, а знају то и Хрвати, да ако нема судбине, нема ни сличног појма и писац, ако није затуцани ултрамонтанац, учиниће најчудноватије дело, ако богу даде улогу у својој причи. Друго је што. ако је у причи особа, која је религиозна и која сву наду полаже у бога или каквог божијег угодника. Та се мора у том смислу и описати, јер заиста има и таквих људи; али то не смета приповетци, да опет зато буде реалистична, пошто се описује особа, каквих фактично има. Али нринцип пишчев и тенденција приповетке не сме то никако бити а најмање у белетристици, и то — да споменем само један разлог из тог врло просгог разлога, што се чудеса „више" не дешавају, као пгго се нису никад ни десила. Даље, у тој приповетци не стоје I. и II. глава ни у каквој свези са осталим. Особе, које се појављују у првим главама, долазе доцније тек узгред, да на послетку нестану са свим а на њихово место долазе са свим нове особе, и те нове особе добијају главне улоге а досадашње главне оду у закутак. То је битна мана у тој приповетци, из које би се на лак, скоро на механичан начин могле удесити две. Прва би била карактерна слика на прилику Шапчанинове „Људи старог кова" а друга би била лепа новела. Обе те приче имале би онда — да богме са дотеривањем и изостанљањем — своју књижевну иредност, свака за себе; овако су слепљене а не стоје ни у каквој органској свези. Чудио сам се и сам, што је Шеноа написао такву приноветку, која му је, но хронолошком реду, четврта, а није, као у првима, пазио на битност сваког уметничког дела, на оргадац* јединство. „Итг паго(1пе 81га%е" врло се ' шнко могу озбиљно узети, јер су и сувише претерани у изради. Писац до душе додаје: „полак шале, полак истине", само што ми истина изгледа врло мршава а шала оиет врло дебела. Карикатура има у