Стражилово

СТРАЖИЛОВО

}у в шжт » т

УРЕђУЈЕ ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 10,

У НОВОМ САДУ 7. МАРТА 1885.

ГОД. I.

ИЗ ГЕТЕОВОГ „ФАУСТА".*)

седи Фауст

Ноћ. високој, у8аној, готској соби немирно за столом. Фауст. зучио сам филозофију, ? И правну струку, медицину к том, Па, на жалост, и богословију Ах! скроз и скроз, са' жудњом великом! И где сам, ту сам, ах! будала ја, Кад стојим мудар као некада; Зовем се магистар, и доктор чак, И десет лета, како сваки ђак На речи моје слуша пажљиво, Не слутећи, да зборим лажљиво Те видим, да је мука узалуд! А то ме боли, то ми мучи груд. Паметнији Сам нег ма који бар, Ил' доктор, ћата, ноп ил' магистар; Ни сумњу нигде ја не назирем, Од пакла, ђавола не зазирем! Ал' за то ништа и не марим сам, И не мислим, да што ваљано знам, Да могу кога бар освестити, И људе боље обавестити. Па немам новда, нит' иметка свог, Ни светске славе, нит' угледа ког. Ни псето не би издржало то! За то сам магији се одао, Да њена уста, њена да ми моћ Са многе тајне тамну скине ноћ, Да бар у зноју лица свога ту Не морам дуљити лакрдију, Да сазнам, шта ли светски овај крој У свези држи бар унутрашњој, Да узрок видим, сваки учинак, А не да зборим пусте речи пак.

Да гледнеш бар, месече сјајни, сад Последњи пут на мој големи јад! Та кол'ке ноћи десило се то, За столом да сам тебе дочек'о! По хартији се, књизи дебелој, Ах! тужни побро, лик. указ'о твој! 0, да ми је у гори снивати, У сјају твоме бар уживати, Да лебдим с дусима над гудуром, По ливади у мрачку ходам твом, Да могу знање све почупати, У роси твојој здрав се купати! Авај! у тамници сам јоште тој ? У јарузи проклетој, загушној? Где мутно самог јарког сунца зрак Шареног окна тек пролама мрак! Па књига још је препуњена сва, Где црви гмижу, где се купи пра', До свода горњег још надимљеном Преначичкане стоје залогом! КЈт^ја и стакала читав ред, А разних справа не види се крај, Још прамдедова скљукан намештај. Је л' то твој свет? И то се зове свет? И питаш јоште, зашт' се срцу твом У недрих теби стеже сваки кут? И зашт' у болу твом непојмљивом Живота нагон свој убија пут? Та место природе да живи рај, Где ј' богу човек најмилији гост, Гле, тебе кружи трулеж, дим. задај, Од звери стрв и човечија кост. Устај и беж! У бели иди свет! А књига та тајанствена, што сам

*) Угледа ради доносимо овде одломак један из ремек-спева Гетеова у преводу сарадника нашег, Милана С а в и ћ а, који је рад, да изда цео први део „Фауста" у засебној књизи. Са своје стране обраћамо пажњу читалаца на „Позив на претплату и на крају овога броја и препоручујемо им, да се нозиву што бол>е одзову, како би нам се књижевност обогатила лепим преводом дела такве вредности, као што је Гетеов „Фауст". — Ур.