Стражилово

403

ОТРАЖИЛОВО. БР. 13.

404

М 0 Р &

ешко да ће бити лепшег и већег нрирод' но-естетичног уживања, него што је поглед на море. Поглед тај више нам даје, него ли све чари, до којих долазимо, када се удубимо у расматрање разноирсног шаренила и дивота богатог биљног света; тај је поглед више, него што је фантастична творачка мисао, иајдрскији нолет фантазије . . . Кад погледамо на море, мисао нам стиче полета а фантазија крила. Шта је неизмерно, лакше ћемо представити и замислити, кад погледамо по недогледној пучини телесног океана. него ли кад погледамо около себе у неизмерну али нетелесну васиону. Море је за себе дивна, горостасна слика и приказ, од којега ти се груди шире. Почев од најмањег таласића, од красоте нреливања разних боја — ватреног рађања сунда и сребрносјајних месечина на до густе номрчиие, када бесни бура по води и но ваздуху: колики ли је ту низ појаиа, у којима се изјављује живот природин. На тај низ надовезујемо своје мисли, које немају граница у земаљском иростору. Ко плива но усамљеном мору, тај има изпад себе, норед себе и под собом свесилу. Ма куда погледао, свуда ти се, у хиљадама потеза појављује космичан дух, те напослетку и сам ћеш осећати, да си само ништав пламен живота. Море пе профанише, море уздиже. Свако дивљење свршава се с молитвом, а свака молитва дивљењем. Већ је у пословицу прешла позната побожност морнарска, и та побожност ништа друго није, него ли детињски израз дивљења божијој свесили. У том течпом, покретљивом свету, пуном живота крије се јака моћ да покреће нашу унутарњост, тај свет зовемо „океаном", те се у нама рађа осећај о присутносги свесиле, осећај о оданости нашој према богу. Снажан утисак, који изазива у нама океан, додуше јесте само спољашњи као што се друкчије не може ни мислити. Представа о бесконачности и неизмерности спаја се тада са чулним опажањем те дивне слике. Али океан није само проста слика, јер је довољан да буде згодна основа полету фантазије и разноврспим мислима. За велику гомилу људи море је велика водена пустиња, иод чијом се површином крију разне опасности и страхоте, где је непрестана поћ, где се живот полагано гаси, што се дубље спуштамо у просторије неиспитаних и неиспитивих подморских провалија. Естетичном духу је морска површина огледало, са кога се одбијају узбуркане мисли и заталасани осећаји. Но у истину сасвим је то друкчије. Ко хоће да схвати горостас океанског света, тај га не сме обле-

тати на лаких крилих фантазије. Океан сам у себи скрива врло богат живот а и сам је израз најјачег живота. Узвишену законитост, која се крије у васионским снагама, и коју не може многи и многи да схвати — многом дакле остаје књига са седам печата — лакше ћемо појмити на мору и у мору, него ли на чврстој земљи. Површипа земље, по којој се човек миче и где живи, пуна је појединих нојава. Сви природни појави у великом за њега се губе. Појам „везаи бити за груду" сасвим згодно карактерише кратковидост, са којом већина људи ироживи свој кратки век. Велики елементарни догађаји извлаче их кадикад из уског круга, али утисак и последице имају само епизодарно значење. Море пак нема никакве разноврсности, нема у обичном смислу речи пластике, није, као што је тврда земља, слозкено из читавог низа предмета. Ту се не можеш упуштати да носматраш појединости, море мораш узети као предмет за себе, зато и није довољно само опажање. Надовежљаји иду вазда у вис, у светле дворе васионог духа, никада пак у дубину, где се такођер појављује тај васиони дух, као год што се приказује и на звезданом небу. Што ће бити од накнаде, јесте зиање, знаност. ПГго је веће и темељитије то знање, тим ће бити дивнија та природна слика, која се шири иред телесним и душевним оком посматрачевим. Посматрач се упознаје прво са законитошћу, која управља животним изјављајима мора, те због тога море постаје извором за разноврсна изучавања пуна уживања. Тада збацује та неизмерна вода са себе своје мртвачко лице и ниже низ појава, који су досада више стали душевног рада, него ли најсложенији појави на чврстој земљи. На мору, па томе живом и нокретљивом елементу физикални закони показују се у опипљивијем облику, него ли што се показују на чврстој земљи. Када пажљивог посматрача по суву кадикад само облеће Њутнов дух, мора се исти да задовољи са душевном посетом великог мислиоца. Посматрач тај није увек вољан да експериментише, и пусти ли кадикад да падне јабука с дрвета или стена са окомитог места у дубину, то никако неће бити довољно мислиоцу — иријатељу природе. На мору је то већ сасвим друкчије. Сешћемо на ивицу какве високе обале, па ћемо далеко моћи догледати. Море је јрш глатко као огледало, нреливено бајном светлошћу, која просипа своје живе боје ио мириом лицу водином. . За тим ћемо осетити дах поветарца, како летимице пољубивши глатак водени пут, привидну укоченост у живот буди. Али то још није све.