Стражилово

387

СТРАЖИЛОВО. БР. 13.

388

Ту се скупе и девојке. Онуд пролази Влајко с гајдама, завири кроз прозор, види ту друштво, а девојке пред врати кад виде Влајка с гајдама, срце им заигра. — 0, баћа-Влајко, хоћеш ли малко посвирати? рече радосно Евица. — Најпре да уђем на један помозбог унутра, да видим, хоће ли газда допустити. Влајко уђе. — Помоз бог! — Бог ти добро дао, дед чашу вина Васа му пружа вина, Влајко испије. — Цуре би раде поиграти; јели слободно? Козарац се мисли. — Та пусти, нек мало поиграју, храбри га Зарија. — Знаш, није светац, па баш ни у реду у недељу, ал хајд, одсвирај, нек поиграју. Влајко изиђе, удешава гајде, а девојке су већ за игру. Босиљка на Влајка мрко гледи, отац је љубичин, а она мрзи Љубицу. Пре него што ће „коло" засвирати, поче „сватовца", а девојке и момци из околине на глас скупљају се. Играће баш на месту. Мало час започе коло, хватају се, само Босиљка никако неће, већ само гледа. * ❖ * Врт од куће закупника спајинског Андре Бошњака даје састраг изглед на гувно Козарчево, баш где младеж игра. Код закупника Андре на ручку је неки млад чиновник. Андра је млад удовац. После ручка ходају по врту, кад чују свирку и играње. Шта то може бити ? рече Андра, данас није Козарац свечар, нити су сватови; откуд гајде и игранка? Дошетају се до тарабе, нагну се на њу, пуше па гледају у коло. — Леп низ девојака! прослови Пера контролор. — Биће ту доцније и лепих млади, особито Маца Барањка; што је та лепа! Познајеш ли је? — Познајем, штета је. што је за паором. Обоје се угледаше у коло. Све играју, само Босиљка не; да је други гајдаш, играла би. Кад из небуха дојуре нека кола пред отворену капију. Један момак тера коње, са кола сиђу два момка као два бора. Од тих је један друг Живка Брајана. Живку одмах у доглед падс Босиљка.

Босиљка кад Живка види, жацне се, срце јој застрашено, јако лупа, стресе се, побледи. Нека страва је обузела, ногама клеца. Први поглед Живков пао је на Босиљку, па онда на коло, па опет на Босиљку. Лаганим, мачијим кораком приђе Живко Босиљки. Босиљка га страшљиво укоченим очима погледа. Живко ухвати Босиљку чврсто за леву руку. — Босиљка, ајд самном у коло. — Иди до врага, шта ме вучеш, кад нећу. Босиљка га ружно погледа, отима се — Чујеш, Босиљка, ти моја мораш бити, макар ме главе стало, макар до Лепоглаве дошао; кад нећеш лепо а ја ћу овако. Сад Живко обухвати Босиљку у поле, дигне је да је даље носи, но она се отима, гребе Живка, да мало попусти. Но Живко раздражен још бољма је обухвати, и дигне је вис, да је даље носи. Босиљка цичи, зове у помоћ; сви су изненађени, но не мичу се. Изиђе сво друштво из Козарчеве куће ван, да види, откуд та вика и дрека, но већ Живко Босиљку носи, као Кентаур Дијаниру. Босиљка с распуштеном косом гледи на људе, очи јој траже помоћ; у Живка не сме да погледи, очи су му од раздражености мутно-крваве; носи девојку, као кад вук у зубих собом јагње вуче, а друге жене склопљеним рукама гледају и као застрашене овце у клупче сабијене стрепе, канда ће и њих удиљ та судба постићи. Нико ни да писне, људи једно на друго гледе: Зарија у домаћина, домаћин у Зарију. — Шта ћемо сад с њима, Зарија, беда је, отима девојку; ти прослови, служио си вармеђу. Зарија се закашље, па прослови: — Ти бедо, измету села, хоћеш пустити девојку, или идем одмах по жандаре. Босиљка, речима тим ободрена, поче се силно отимати; а Живко, да мало одане, спусти Босиљку доле, ал је једном руком тако силпо држи, да се отети не може, а десном извуче нож из џепа и зубима га отвори и напери. — Ко сме, нек дође амо! Сви умукоше. Живко шчепа још снажније Босиљку, подигне је, па носи у кола. Један друг седи на колих, да одмах појури, како му другови Босиљку у кола баце. Девојка вришти. Кад је Ж-ивко муком до кола донесе, друг је прихвати, да му помогне метнути је у кола.