Стражилово

392

-— Па како тамо живите? — Како кад: кад је добра година, добро, кад је хрђава, хрђаво. — Тако исто и ми. — Па зар има овде српских села? — Има, ал смо јако измешани. — Имате ли и цркве? — У сваком селу; но да видиш Ковинску, у царевини јој пара нема, сва је измалава, има три олтара, а тороњ за се на страни. — Но то бих волео видити. Је ли далеко? — Није, ја ћу те на мојих колих одвести за три сата. — Мило ће ми бити. Спаси бог! Куцају се чашама. Танасије продужи. — Бога ти, Марко, откуд толики Срби у околини, ко их је довео ? — Тако кажу, а и у књигама пише, да су нас на чепељску аду довели српски великаши, кад је царство српско на Косову пропало, а био је овде господар и деспот ђурађ Бранковић. — Чуо сам за њега, тај је издао на Косову, па је овамо добегао, упадне Танасије. — То је други, то је Вук Бранковић. — Да, Бук Бранковић; а има ли осим села још какве вароши српске? — Има. Ту је близу Сентандреј , красна варош, има седам цркви. — Седам, па још српских, то још никад чуо нисам, нема више ни у Осеку од једне. То бих волео видити. — Можемо једаред, није далеко, сваки дан дамшић иде онамо. Фрања је ту, па их слуша. Тек што кнез Марко задње речи изусти, ал ето два катане: један холанер, други хусар. — Сретан дан, бабо, ето довео сам ти госга. То је каплар Миливој Бркајлов и кнежев син Иван, каплар. Кнез устане, мери Ивана, позна га. -— Тебе, Миливоје, одмах познах, ал овога сам морао промерити, давно га нисам видио, окрупњао је. — Ето, познаде ме мој бабо. Иван љуби оца у руку, отац га загрли и пољуби. — Видим, да си здрав, хајде да седнемо. Обоје седну. — Јесу ли дома сви здрави? запита Ивап. — Здрави су били, кад сам их оставио, а пе пишу ми, пит сам ја њима писао, све се

накањујем, баш добро, ти ћеш место мепе писати, да сам здрав; за ме је перо тешко. — А чега ради си дошао амо, бабо? — Дошао сам у купатило, да се купам. — Знаш, Иване, бабо се лечи од здравља. Сви се насмеше, па и кнез Марко. — Па како сте се нашли и познали? — Лако се ми војници познамо; домаширале су нам регементе, па сам за њ распитао и нашао га. Сад се о свачем поразговорише, а Миливој кнезу каже, да он и Иван имају дозволу до по ноћи, но како куцне дванаест, морају бити код својих ескадрона, па донде би се могли провести. Кнез Танасије на то пристане, а ослови и кнеза Марка, да и он с њима иде, и овај радо пристане. Јунаци се мало поткрепе, па се дигпу. — Хајд, бабо; хајд, кнеже. Кнез Марко се у току разговора и с њима упозна. Крену се. Како изиђу, ту је већ ва Дунаву мали дамшић „пропелер", на њему ће преко у Пешту. Кнезови ће ићи за њима по нагону, што су уверени, да они боље знају, шга се може видити лепо. Фрања остаје. Дамшић се већ пуши, синаци изваде засве њих цедуље, па хајд даље. Дамшић се креће, кнез Танасије већ је пре тога гледао „пропелер*, како вози. — Брате Марко, мени се најбоље допада овај дамшић кад илови, лупара као кад пас плива. — Ал баш си погодио, Танасије, исто истоветно тако. За један оченаш, па су у Пешти. Сииаци стану, шушкају, куд ће бабе да воде. Договоре се, да их најпре воде у музеј. Уђу правим путем у варош, Танасије разгледа, сад му се још веће виде палате нег издалека, диви се. Дођу до музеја, бага је отворена била галерија слика. Ту гледају разне слике, дођу и до слике Доситеја Обрадовића, Миливој му протумачи, да је то слика Србина, који је најславније књиге српске писао. — Како ти се тај допада, Марко? — Добро, честито лице. Кад им се очи заситише, осгаве музеј, и оду некуд ручати. После ручка одвезу се на „омнибусу" у зверињак. Ту опет гледају зверове, чуди се Танасије елефанту, лавовима, рисовима, и свим жи-