Стражилово

447

СТРАЖИЛОВО. БР. 14.

448

шта више треба тек да произведе тај живот, да пробуди у народу народносну свест. Уз то раде писци још и на томе, да језик изобразе, па њихов данашњи малоруски јевик није више онај исти језик одушевљенога Шевченка, јер су по њему јако отели маха великоруски изрази. Кад човек помњиво посмотри малоруске књижевне производе последњих година, увидиће лако, да њихови творци само једном ногом стоје на домовинском земљишту, а другом се вешају о великоруску културу, од које су управо посисали млеко матерње. Не може дакле бити велико речи о чисто народним делима у Малоруса. Једино се у последње доба истакао летопис „Рада", збирка песама, приповедака и т. д. У њему се као доста даровити лиричари одликују: Устенко, Чојченко и Антоненко, ма да у њих једва човек може познати вољне певчике Малорусе, становнике зелених степа и убавих обала Дњепрових. Уз њих се истиче и Мирни, који у малим сликама описује живот сељака. То раде и други малоруски писци сви без разлике, јер је само сељак прави Малорус. Мирни скроз и скроз познаје сељака, попа и маловарошанина, уме да им прозре у душу, код њега они говоре својим рођеним језиком, а најпосле им, да би био баш сасвим веран, допушта, да гуцну и по који гутљај вутке и да једно друго мало пропусте кроз шаке. Ко познаје Малорусе, мора рећи, да су те слике из живота погођене и верне. У истом том летопису има и једна драма од Старицког, у којој писац описује моралну пропаст малоруске интелигенције, која је још прилично бесвесна. — Ових је дана почео кнез Владимир Мешчерски издавати у Вратислави свој роман у три до четир свеске под насловом: „Жене Петроградскога друштва." Ирва ће свеска бити за који дан готова а остале ће изаћи брзо ва њоме. Мешчереки је написао сензацијонално дело: „Реалисте великога света" па биће да је и у горњем свом новом роману створио исто тако честито дело. — Јоћаппез 8сћегг написао је ново дело : „Нихилисте", у коме на историјској основи говори о постанку, растењу и разним Фазама у раввитку нихиливма.

0 М Е 0 И Ц Е, (Глумац умро на отвореној сцени). У Шверину је 16. пр. м. п. р. умро на отвореној сцени заслужан један глумац. Давала се баш Шилерова: „Невеста Месинкиња", глумац Келер приказивао је Кајетана па баш кад је стао туговати: „Шта вреде наде, шта ли смерови", одједаред је пустио душу. Капља га је згодила те је оног часа остао мртав. Тако је пре једно 19 година и мађарски глумац Гавра Егрешија издануо на позорници као Ђурађ Бранковић у Обер њиковом истоименом комаду. (Изметнуо се!) Приликом смрт^и старога Белинија, оца композитору „Норме", који је ономадне умро, доноси А1Т6ег1з Ре1рИз у листу „Раг1з" анегдоту једну, у којој је реч о састанку Белинија реге'а и А1ехап(1ге Битаз реге'а. Дима старији путовао је по Сицилији иа се тако задржао неколико

дана у Катанији. Баш кад је једаред пошао у шетњу, покажу му малог неког старкељу, пење се баш на кола „То је отац Винченца Белинија", рекоше му. Дима потрчи одмах старкељи загрли га, па га стане цмакати. Сиромаху старцу од чуда застала реч у грлу. „Немојте се ништа чудити", вели Дима, „ја сам пријатељ вашег сина." Старкеља уздане. „Да, да! Сирома мој Винченцо! Сирото дете!" — „Шта? Ви га жалите?" — „Те још како! Помислите само,могаоје овде код мене лепо мирно живити. Ја имам два три винограда, кућу, то све сад њему не треба, изметнуо вам се тај, ни налик није на свог деду и прамдеду; пропао је!" Дима није право знао, шта то старац говори, па га загшта: „Да није ваљда умро?" „Е, није", одговори старкеља тужно, „та отишао је јадник у — свирце."

Ч И Т У Љ А. — У Горици је 1. марта о. г. преминуо даровити млади песник словеначки Јосип Паљаруци-Крилаи у 26. години свога века. Покојник је врло рано почео певати. Прва његова песма: „№а јипакоует ^гоћи" штампанаје у Љубљанском „2уопи" године 1878. кадјепеснику било тек 19 лета. С почетка је певао лирске песме а позније је већином писао баладе. И написао је читав низ лепих балада. Остало је иза њега у рукопису шест свешчића песама Те ће се прегледати, уредити и издати узасебној свесци — покојнику и Словенцима на дику. — Умро је у Варшави пољски гшсацФилии Сулумјерски, уредник „Вједровца" и великог географског речника. Поживио је 42 године. Дванаест је година радио на монументалном том речнику али га није довршио. — 8. марта п. р. умро је у прашкој болници заслужни писац чешки Јакоћ Ма1у. Покојник се родио године 1811. у Прагу. Издавао је „В1ђНо1;6ко иаћаупећо ^еш" у којој има много његових изворних приповедака •, 1847. и 1848. г. уређивао је белетристичан лист „К>е1;у" а 1848. је преувео уредништво „Рои1}тка". Осим тога је био главни сарадник Ригеровог „Научног словника" а касније је почео сам издавати: „б^гибпу убеоћеспу 81оуп1к уеспу." Последње му је веће дело: „№а& ргерого^", у ком описује све политичне и народне догађаје од почетка овог века до најновијег доба.

АФОРИОМИ. (Старо-грчки.) Онај не љуби, који се љуби навек. Еврштд. Имам једну отаџбину: као Антонину отаџбина ми јеРим а као човеку: свет. Марко-Аврелије. Ко иде на двор тирану, ма да је још елободан, постао му је већ роб. Софокле. Исправак. У прошлом броју под рубриком „Књижевност" поткрало се неколико погрешака. На стр. 409. у реду 17 од горе изостало је иза речи саставци: у стиховима. На стр. 410. у 12. реду од горе ногрешно је штампано историја меото просторија, а на истој страни у 18. реду од горе СЈшМе!- место КпШе!-.

САДРЖА.Ј : Десимирке Песме Мите Калића. — Киез у купатилу. Приповетка Јаше Игњатовића. (Наставак.) — Моје чедо. (Из песама „Тугованке.) Од Љубинка. — Разни нутеви. Приповетка Милана Савића. (Наставак.) Последњи дарак. Несма Милутина Трбића. — Докле ће нас сунце гријати. Од С. М - Лиетићи: Гласник. Повориште и уметност. — Књижевне новости — Смесице. — Читуља. — Афорисми. „СТРАЖИЈ10В0" излави сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 Фор. 50 новч. на по године, 1 Фор. 25 новч. на четврт године За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 Фор. на годину. Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Иови Сад.

СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТ. МИЛЕТИЖА У НОВОМ САДУ.