Стражилово

477

СТРАЖИЛОВО. БР. 15.

478

— Дозволите ми насош на неко време, рече исти жандар, сад ћу се вратити. Кад су жандари отишли, приступи им Тони и рече им. да је све чуо, само нек се не боје, додао је. Ви се дакле зовете Љубомировић? Дражић климну главом у знак да је тако. У том дођоше опет жандари, предаду Дражићу пасош српски — и почну се извињавати. Дражић се изрази, да се не срди и жандари се удале. Међу тим је Тони дошао с колима, и сви се ионамештају у љих. Но у тај мах се појавише опет жандари и рекоше Дражићу, да се сиђе, јер је сумн.а да је социјалиста. Дражић се правдао пасошем, говорећи, да то није у реду, што га задржавају, кад су му исправе у реду. Али ништа није номогло, они су морали у сеоску кућу. Ту их дочека натарош и кад је сиазио Драгињу, поче нешто тражити по памети, за тим рече: — Ако се не варам, ви сте кћи господара Влајковића? Драгиња се трже и пребледи. али Дражић му рече, да је она сад његова жена. — Па то су онда били ваши сватови јуче у Новом Саду? запита натарош даље. — Зар нисте то знали, одговори Тони. _— ПГга хоћете с нама? поче Дражић. Нек нас терају у Земун у магистрат, ако нам не верујете, али немојте нас задржавати, кад хоћемо да идемо. У то се ириближи један сељак колима и рече лагано: — Терај, Тони, на десно у Кленак! Тони слегне раменима, бајаги онај булазни. Натарош је још неко време гледао пасош, за тим га врати Дражићу и рече му, да могу ићи. Тони није дочекао да натарош то још једаред каже, већ ошиие коње а ови потегоше оштро. Неколико тренутака за тим били су ван села. — Знате, господо, да је и мени лакше, рече Тони, кад су јездили по ледини, боме, то је била кубура! Али, господине, настави и окрене се Дражићу, јел' те, да . . . госпођица није још ваша жена ? Дражић погледи Драгињу и обоје се мало насмеше. Сад рече Дражић Тонију да је погодио, али како му је пре могао казати, кад га није по.знавао? — Ех, требали сте ми то одмах рећи. примети Тони, па бисмо ми још пре зоре и не бисмо имали толико кубуре. Али сад, шта му драго! Ево, овај пут тамо — видите ли га ? — води у Кленак а овај наш у Земун. Хоћу л' на деспо. (Наста: " Ј-.' АГ Ј ч:

— На десно, бре! викне Дражић и насмешисе. Дођоше у неко повеће село, где ће ручати и где ће и Тони да нарани коње. Чим су ушли у гостионицу, спази Драгдња једног познатог трговца, Јеврејина, из Новог Сада, који и њу такође познаје. Одмах се врати на поље а Тони, који је такође ушао у собу, задржи Јеврејина и не даде му изаћи. — Та то је Влајковићева кћи из Новог Сада, рече Јеврејин. — Којешта, одговори Тони, то је моја кума. па је возим у — Митровицу. На срећу није имао Јеврејин каде да се задржава, већ на скоро за тим седе на своја кола и оде. Са лакшпм срцем уђу сад Дражић и Драгиња у собу и седоше да се мало прихвате. Тони је међутим отишао да надгледи коње. Драгиња је седела за столом али јој јело није пријало; ни Дражић се није могао нохвалити баш великим апетитом. Али су се за то разговарали, и ма да су у говору често застајали и уздисали, ипак је над њима овладало весело расположење, икадје дошао Тони да им јави, да је упрегнуто, смејали се обоје у најбољем, љубавном расположењу. За рана стигоше у Кленак, и Дражић рече 'Гонију, да удари у главни сокак нред дућан господара Јована ђурића. Ту се свесрдно опросте с Тонијом, овај швићне коње и окрене се. Дуго се још освртао и шеширом махао. Тек кад их није више видео, удари својим путем кући. ђурић, негда члан позоришне дружине, узверио се, кад је видео Дражића и Драгињу; али чим му ови испричаше, у чему је ствар, поче се смејати и обрече им, да ће их пребацити у Шабац. Тако се и деси, и после малог интермеца са неким опаким финансом, пређоше обоје сретно преко Саве у Шабац. Сад су били умирени. У Шапцу су одсели у гостионици, Драгиња за себе, Дражић за себе а сутра се рано крену и стигоше у ноћ у Београд. Ту одведе Дражић Драгињу своме брату, који је био ожењен. Сутра дан оде Дражић митроиолиту, исприча му, у чему је ствар и замоли диспензацију. Митрополит му рече, да ће му је дати, али кад прође Петров пост, јер од прекјуче је наступио. Али му саветује, да иде у Карловце админисгратору. Да иде у Карловце, мора у Земун! Напослетку се реши и пређе у Земун. Ту замоли Станића и Станићку, да приме Драгињу, што ови драговољно и учине, а он се одмах крене лађом у Карловце. Кад тамо, али администратора нема код куће. Дражић се опет врати у Земун. се.) У1ЛГЛ/\л^