Стражилово

451

ОТРАЖИЛОВО. БР. 15.

452

| ф | ®ТЖл»

ТАНАСША Н1ТРОВ-С1И ГЕР&ХКИ РОђКН 1810. У ЧЕРЕВИБУ УМРБО 30. МЛРТА 1885 У НОВОМ САДЗ Т . За живота носио је у срцу народ свој По самрти V срцих живи народа свог. Ј. К. ^одите да се поклонимо благој сенци старца-добротвора милом народу свом. Гледните ено светло лице стзрцу -— а дела његова, добра дела откриће вам и срце и душу побожног и родољубног старине Гереског. Умрво је Аганасије*) — родио се смрћу бесамртник. УмрБО је остарели Герески, утруђени старац, мање пет, осамдесетлетник; родио се смрћу добротвор и избраник народа свог, да живи живот вечни у драгом народу свом српском — који је љубио и срцем и душом целог века свог. Људски је век кратак, да се човек наужива среће и земаљског блага, красоте и дивоте у свету; али и најкраћи век дЧзвољан је, да човек почини добра дела и доброчинства. Сила и слава људска пролази као и нпјлепши дан у години; сласти и уживања за живота истају као восак на пламу и жару —■ али добра дела и доброчинства деснице дарежљиве дуго трају : добра дела, народу свом учињена и намењена, остају вековечна, док је народа па и након народа, док год књига вековечи и велича добре људе ради добрих дела саљудма, народу им и свету. И шта је лепше и величанственије од добрих дела људских — веће задужбине нема у људи смртних по самрти им ! Умрети се мора — и благо оном, ко за живота свог чини добра дела и праведна. Кад човека самрт нађе, ништа собом не понесе: до скрштене беле руке и ираведна дела своја. Праведна дела своја понео је старац Герески са собом, да му оног света путем стеру миомир светиње и наплате за труде и муке раденог му живота праведног, и отворе двери рајске — њему побожнику, божјем праведнику; добра дела своја, лепе и светле задужбине своје остави добричина Герески у аманет народу свом с нараштаја на нараштај, до века. А побожан био је старац Герески, као оно, безазлена срца, тврде вере, — стари наши угодници божји. Лепа вера хришћанска, лепо наше православље испунило је душу од малена до старости му; вера у бога и чврсто уздање у милост и правду божју крепило га, храбрило га целог века: за неискусног детинства, за мучне младости, за тешког рада средовечности, за благе му и утешне старости — до суђеног данка, часа умрлог. С том вером, у том уздању, с мирном душом, с осмејком на устих, не плашећи се старац страшног часа самртнога, тих и спокојан оде богу на истину он. Није умрво, рекао биси, него легао па заспао! Така је смрт праведника, така је смрт добротвора људи и народа свог. *) Име Адпчаа/м : Атанасија, реч грчка значи: бесамртност. — Ур.