Стражилово

535

годило и самој Пати, чије се име пронело на све четир стране света. Возисмо се на чамцу од прилике два и по сахата. Капри, које је шдалека изгледало као незграпна гола стена, показиваше се сада изближе као земља са лепом вегетацијом. На североисточном крају види се „предгорје Тиберијево", где су некад у старо доба стајали бели двори римског царатирана Тиберија. Диже се на*двестачетирдесет меуара изнад мора, а и цело се острво од чести још више издиже над морском површином, правце као зид, о који се с хуком и буком одбијају морски вали. Море је понајвише немирно, ускомеша се на најмањи ветрић. Млађи мој сапутник Берлинац, занесен ленотом природе и красним певањем наших веслача, стаде на глас декламовати Платенову песму: „Назк (Ји Сарп ^езећп ип<1 б.ев 1е18епит&иг<;е<;еп ЕИапЉ Зсћговез <3-е8(;а(1 а1з РИ^ег ТзезиеМ. . ." у којој се песми верно и с полетом описује убаво то острво и стеновита обала, о коју се бесно ломе морски таласи. Али је море било у овај мах сасвим мирно и ми приспесмо сретно на „Марину" — Ма1-ша — оно место на острву, где се може искрцати. Стигавши на Марину, нисмо ни излазили на поље, већ се одмах кренемо даље дуж острва, да видимо највећу знаменитост на Капри, а то је чувена „плава пећина" — „§гоиа аггига" —, која је на по сахата удаљена од Марине. Улаз у ту пећину је врло низак, диже се тек један метар изнад морске површине тако, да смо, улазећи у пећину, у чамцу се морали иогнути. И за то се „плава пећина" може походити цигло у тихо време; је л пак иоле немирно и узбуркано море, не може се у њу ући. Пећина је доста пространа. Дугачка је 50, широка 30, а висока 6 метара: вода је унутри дубока 12 метара. Зове се плава пећина за то, што је изнутра угасито плаве боје. Ствари пак, које се баце у воду изгледају сребрнасте. Пећина и све у њој показује се уопште у некој необичној, мађијској еветлости! Један веслач свукав се, скочи у воду, па му се све тело сјајило у њој, као да је од сребра. Све то гледасмо с дивљењем. Ванредна та појава тумачи се тим, што светлост с поља кроз ниски улаз пада само на дубоко бело дно од пећине, те с воде одбијена осветљава свод. Веслачи се понуде, да нас возе око целог острва, да видимо још белу и зелену пећину, које се налазе на другој страни острва. Сав тај пут траје од нрилике два и по сахата. Радо би били примили ту понуду, али бесмо унапред закључили, да не ноћимо на Капри, већ да се још истог дана вратимо у Соренто. Не хотећи дакле преиначавати свог

536

тачно одређеног нутног плана, врнемо се из плаве пећине" натраг на „Марину" а одатле се упутимо у варошицу Капри, која се диже више обале. Једва се могосмо отрести досадних просјака, који нас целог пута пратише с беспримерном бестидношћу, са чега су навластито на злу гласу просјаци капрански. Ушавши у варошицу, сврнемо у гостионицу Т11)епо и тамо ручасмо. Изнеше нам јела од разне морске рибе, укусно зготовљено у изредном капранском уљу. Може се мислити, како су нам пријала, а још већма нам се допало прекрасно вино са острва, које је прави нектар. „Кад би и код нас у Немачкој родило тако добро вино," примети поштар, — „па још и тако јевтино било," дода несташним тоном млађи Верлинац, — „не би никад ни помишљао на пиво, ма да га радо пијем." Не знам, да ли је пријатељ мој поштар у збиљи тако мислио, као што је говорио. Али у нас роди добро вино а и јевтино је, гга ииак видимо, да наш свет, па, на жалост, већ и простији по селима, троши лоше а скупо пиво, и то зло у нас све јаче отима мах. Вадава, и ми смо источњаци. Усвајамо махом оно са занада, што је било морално, било материјално по нас штетно и убитачно, а нећемо да се угледамо и на светле стране западних народа, са којих су они чувени и виђени, са којих су се високо уздигли у човечанској култури ! . . . После ручка ишетамо на крај варошице да разгледамо острво. 1'ледајући Капри с мора, одакле издаље изгледа као голема стена, не би нико мислио, да је земља тамо тако питома и добро обрађена. Острво пресецају красне долине, у којима цвати и бујно успева јужна вегетација. Једна долина води из варошице Капри у сеоце Анакапри, друго место тог умилног острва. Поднебље те „бисер-шкољке" напољског залива је здраво и ванредно благо. То су признавали и стари. Летњу препеку умерава море, а студени северни ветрови одбијају се о високо стење, што спреда као панцир опасава острво. Осим плаве пећине, странци најрадије похађају на Капри предгорје Тиберијево, које се већ из далека види с мора. Римски цар Тиберије, један од највећих тирана, што се сномињу у историји света, којега је карактер и грозну владу тако вешто и дубоким психолошким погледом овековечио историк Тацит, и најпознијим покољењима на грозу и ужас, иредав своју власт Сејану, тој подлој улизици, као седамдесетгодишњи старац остави свој сјајни двор на Палатину у Риму и дође на Капри, да тамо у тишини проведе последње дане свог бурног живота. На том острву

СТРАЖИЛОВО. БР. 17