Стражилово

527

СТРАЖИЛОВО. БР. 17.

528

своје назоре, али ни један није био у стању да другом нешто докаже. Машић приступи Даринци, која га са нешто мало поругљивим подсмехом дочека, говорећи му, да није знала, да је противник женскима. — Да сам им противник, душо, рече Машић, не бих се женио, и тако би ти била данас још девојка или жена ма ког другог, само ие моја. — То је само ваш изговор, примети Љубица, јер не мозкете без нас живети. — Та ја нисам био против вас, рече Машић, само нисам хтео да пристанем на њихов предлог, јер знам, куд тај води. Ево и Милића, нек и он каже. Господине, реците овим дамама, да ми нисмо њихови непријатељи. Ево, заокупише ме и замерају ми. И Машић се поче на то смејати. — Даме немају право, кад вам замерају, рече Мшшћ и приступи тој групи. Није непријатељство говорило из наших уста, већ на против, чисто пријатељство и уважавање. До душе и доликовало би вам, да идете као кортеши по селима и зборовима... једаред бисте само то учинили и не више. — Кад ко има племениту цел пред очима, не треба и не сме да се да одстрашити од ситних па ни од крупних незгода, рече Љубица. — Те се речи дају врло лепо слушати из девојачких уста, примети Милић прилично хладно, особито из уста такве особе, која у практичном животу није наишла још ни на какву незгоду. — Од куд ви знате, да нисам наишла на коју незгоду? запита Љубица мало зловољно. — Та да, ако кројач није на време донео хаљину, или ако је чорба прекипила, то се зове одмах велика незгода, настави Милић истим гласом, али шта бисте рекли на сукоб, кад вас већ противно мњење доводи у ванреднији положај! — Ви сте данас рћаво расположени, јер сте пропали, рече Даринка. Али тешко теби, настави и окрене се Мапгаћу. Машић као да није озбиљно узео ту претњу, јер је по његовом лицу тумарало неко смешење. Но одговорио није на то ништа. Ни Милић није хтео да се упусти у даљи говор, особито кад је на Љубичином лицу приметио тугу после оних својих речи. Он се лако поклони друштву и изађе из позоришне дворане. Љубица је дуго гледала за њим а кад га је нестало, обори главу и насмеши се.

— Још се срди, помисли у себи, али нека га, нек се срди. Машић са Даринком отпрате Љубицу и Анку кући и упуте се за тим Влајковићу, где ће и ручати. Међу тим је цела скупштина изашла била из позоришта и онако у руљи оде у Тошину пивару, да у комотнијем положају, при чаши пива, настави дебату о том велеважном питању. Силно се пиво трошило том нриликом, и многи, који је у скупштини ћутао, добио је сад и прилике и смелости, да искаже своје мњење. Подне је већ превалило, кад се сваки кренуо у свој стан. Кад је председник после подне отворио скупштину, била је ова много мање посећена него пре подне, особито је пало у очи, што је било врло мало женског света. Милић се на то окрене Машићу и рече му: — Ето видите, како женске схватају одборов предлог. Чим је престала реч о њима, не интересира их више ствар. И оне хоће да активно раде! — Заборавили сте, господине, одговори Машић и насмеши се, да је вечерас беседа, и да се треба спремати. Милић није на то рекао иишта, само је као жалећи одмануо главом. Дебата се водила о ситним стварима, видило се, да Срби дебатују, јер сваки час се запињало о израз који. Један је био да уће само „Срби у Угарској" као чланови омладине, други пак за то, да уђе у устав „Срби у Аустро-Угарској." Но хајде де, то је још било важно питање али ова, што су сад наишла, изазвала су велику дебату са своје велеважности. Младеновић је са важним лицем, наглашавајући особито своје филолошко знање, предлагао, да место речи „уједињена" уђе реч „здружена"; други говорник није био ни за једну, ни за другу реч, већ је предлагао „сједињена." И ту, око тог тако важног предмета развила се дебата у недоглед. Кад се та једва свршила, почела је дебата о „сгручњацима агрономима" и о „стручњацима у опште", опет у бескрај. За тим је предлагао један, да се чланови верифицирају. Е, сад се развила жива дискусија о том, да ли је то потребно или не. И тако се о ситницама трошило скупо време, док се на послетку није досетио један и предложио, да се скупштина распусти, јер ваља дворану удесити за вечерњу забаву. Тај се предлог примио једногласно. [ће се.)