Стражилово

629

СТРАЖИЛОВО. БР. 20.

630

СУЛАМКА. ЖАЛОСНА ИГРА У ПЕТ ЧИНОВА. НАПИСАО ФРАРБА КАЈМ. ПРЕВЕО ЕЛАГОЈЕ БРАНЧИЋ. (Наставак.)

Ц.МГИ 41 №

ПРИЗОР ПРВИ. Шума, гора, као у првом чииу. ЈСево на буссновом седишту седи под теребинтом, подак странсњем деду позорнице окрснута, Суламка. Насдонида гдаву на руку а замислила се. С десне стране додазе: Жирјама, Јеровоам с копљем и ловачким огртачем. Мирјама. Знам, како ти је. Кад нам умре ко, Тад нема краја плачу. Љути бол Потресе срч —- ал' то за мртвим бар; Но ко да живу, тужан, оплаче! Гле само! (Обоје застану.) Јеровоам. Идем, јер је призор — ох! Мирјама. Не, стани! Немој ићи у шуму, Већ саслушајте једно друго сад. Гле, откад траје хладно ћутање, Тај хладни смеј. Говор'те, нека реч Што мож' од греха опет поправи. Јеровоам. И не чује нас. К'о заливен туч Претворила се нема у камен. У Јерусалим вуче срце њу Јест, за Сионом жуди — п'онда цар! (Мирјами ) 0, ти си добра, ти ми тешиш јад Саучешћем. Да тебе запросих! . . . Ти имаш срца и спрам туђина И за њим плачеш, кога не волиш, И бол му блажиш. А та, та је — к&м.

Но, што

.1 а

се трем? Зар нисам човек Еј, борче, храбро! Ради цуре те Ти поста жена! Лепо! Жена, ја, Због цуре, што ми мача презире!. . . Пих! Баш сам! Не, не могу трпет' срам, Да гледам њу. — Хајд, напред у гору! 0, онде шушти грање над-а-мном, Заглунуће ми борбу груди гром. И тебе тад ћу вргнут', мачу ти, С шакалом ћу се, с чудом хрвати, На живот мој нек зверје скочи све, Нек не знам само, ко сам сад због — ње! (Хоће на десно преко позорнице.)

?!

Мирјама. Стан'! Ја те молим; да је пробудим! (Прилави к Суламци и дира је по раменима. Суламка прене, гледи и устаје ) Суламко, устај, ој, разбери ум, Ми нисмо звезда, што нам земљи сја У ноћи само, а док траје дан Тад другом свету. Сестро, шта смо ми?

И ми,

к'о

и ти, знамо плач и клик

Ти не смеш једно заборављати: И ти си наша. Суламка (корачајући напред). Него, да чија? Ма да ме знате само карати И опет, бедну, само карати. Да! То је зло — ал' — друкче не могу. Не траж' од тице, да ти као цвет Мирише — ил да цветак запева; А мене, ман'те, ја нек будем — ја! Мирјама (покавујући на Јеровоама ) А он ? Суламка. Он?! Наћ' ће више радости Нег јад& ја у мојој пустињи. Јер што ја живим? Он је отиш'о, Он није ту — за њим ми душа мре, Нек ја то сносим. Ман'те! Јеровоам. Доћ' ће он! 0, он ће опет доћи. Теши се! То није новост. — Ти ћеш певати Цар њежно срце лако освоји. А леп је! Него на крај помишљај! То, што те моли седи отац твој И сваки дан Мирјама светује А и Симон не таји — шта је то? Не одјек бола мог — већ истина! 0, ја бих мог'о, да је на твој спас, И срце своје, веруј, растрћи, Јер тебе волим изнад срца свог Ал' то је пропаст твоја, срећа не! Суламка. 0, и ти збориш, к'о што збори слеп 0 јарком сунцу, небу плаветном, 0 светлом сјају зрака вечитог Не беше живот то, то беше мрак: